Српкиња која је ПРОМЕНИЛА СВЕТ: Надежда је највећа бунтовница 20.века, а оставила је НЕИЗБРИСИВ ТРАГ у светској историји

03.04.1915. године у ваљевској војној болници преминула је добровољна болничарка и сликарка Надежда Петровић. Била је жртва епидемије пегавог тифуса, од које је тада страдало десетине хиљада српских војника, али и медицинско особље и становништво ваљевског краја. Тим поводом, екипа портала Србија Данас посетила је изложбу "Боје живота" постављене у Музеју савремених уметности, у оквиру обележавања Дана државности. 

Надежда је свој патриотизам осим кроз слике и радове изразила и учествовањем као добровољна болничарка у балканским ратовима. Са једнаком љубављу према свом роду ушла је међу војнике и са почетком Великог рата. Била је стационирана у Првој резервној болници у Ваљеву. Већ крајем 1914. године имала је велики задатак - неговање многобројних рањеника страдалих у Колубарској бици и часно га је извршавала, док је болест није зауставила. Њена хуманост остаје као узор за сва поколења која долазе, а њена уметност поставила је темељ модерне уметности.

- Хиљаду деветсто петнаесте, приликом привременог повлачења српске војске, имао сам још ту срећу да је сретнем у нагорелом блатњавом шињелу, уз болничке арњеве, с војницима у крвавим завојима, штакама. Њено здраво, пуно, румено лице, упркос тадашњим напорима и оскудици, сијало је од поуздања, а очи војника одавале су више од привржености, праву љубав према тој њиховој Великој Сестри. Свуда, под свим шаторским крилима, по свим рововима у Србији, причало се тада како су је, после, војници, суморно, без престанка плачући, превртали у влажним чаршафима, само да јој смање тифусну ватруштину, да спасу то велико срце које је до краја куцало и за њих - рекао је Вељко Петровић, књижевник и академик, ратни дописник са ратишта 1912. и 1913, године и учесник Првог светског рата и добровољац на положајима око Цера и Колубаре у штабу Дунавске дивизије којој је припадала и Надежда Петровић, у говору на откривању споменика сликарки у Чачку 11. децембра 1955. године.

Изложба Надежда Петровић - Боје живота

Изложба Надежда Петровић - Боје живота представља један од могућих погледа на значајан опус Надеждиног стваралаштва, у којем доминирају сви жанрови: од пејзажа, портрета, актова и фигуралних композиција насталих током различитих уметничких периода њеног стваралаштва. Публика има прилике да се упозна са делима која чине део колекције Музеја савремене уметности у Београду, али и појединим делима из фонда Музеја града Београда, Галерије Матице српске и Музеја Југославије.

Светска жена која је у свему чиме се бавила била предводник

Надежда (1873 - 1915) је била свестрана личност која се бавила сликарством, фотографијом, педагошким радом, ликовном критиком, женском еманципацијом, колективним делованем, као и друштвено-политичким питањима, у доба различитих превирања почетком 20.века. Са наше инстанце дуже од једног века, уметност Петровићеве се може посматрати као пионирски подухват жене која је готово у свему чиме се бавила била предводник, а највише на пољу уметности. Надеждини радови показују утицај Минхена, као и боравка у Италији и Француској, али и сталног повратка Србији и свему што је српско, што ће се рефлектовати кроз теме које носе печат националног.

Њено сликарство препознато је као модернистичко и може се поделити на периоде, који су изложени у тренутној поставци. Ту подрезумевамо време школовања у Minhennu, србијански период у више фаза: рана фаза када слика у импресионистичком стилу и каснија када ствара дела богатог колористичког експресионизма. Сликарка потом одлази у Париз, где наставља са усвојеним колоризмом и достиже потпуну зрелост, и на крају ратни период, у ком учествује као болничарка, а слика дела инспирисана родним подневљем, у стилу експресионистичког колоризма. 

Сликала је са подједнаком ватром и уметничким жаром и пејзаже, портрете и фигуралне композиције. Заједнички именитељ за њено сликарство који и данас сви препознају је снага боје и геста, као и лични ставови и живот, који су обојили пределе и људе нашег поднебља, са ког је и потекла.

Замршени животни пут Надежде Петровић

Надежда Петровић је рођена у Чачку, 11. октобра 1873. године. Са родитељима се 1883. преселила у Београд, где је кућа Петровић постала место окупљања угледних интелектуалаца, младих уметника и књижевника. Њен отац Димитрије Мита Петровић био је угледни историчар, члан Народне радикалне странке, наставник цртања чачанске реалке, а мајка Милева врло образована жена, учитељица, чији је ујак био Светозар Милетић, борац за национална права Срба у Аустроугарској монархији. Надежда је имала обичај да каже како је своје лице чешће него у огледалу гледала на очевим цртежима. Њен млађи брат био је Растко Петровић, један од најпознатијих српских писаца.

У таквом окружењу, Надежда је показала интересовање за сликање. Вишу женску школу завршава 1891.године. Следеће године полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје учитељица у атељу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Кирила Кутљика, коју је похађала заједно са уметницима који ће затим постати главни представници импресионизма: Борвојем Стевановићем, Миланом Миловановићем, Костом Милићевићем, Драгомиром Глишићем.

Сликарство је било један од главних разлога због којег се Надежда Петровић одрекла личног живота. Дубоко увређена што је мајка њеног вереника, једног судског службеника, тражила од њених родитеља велики мираз, она је 1898. године раскинула веридбу. Из Минхена је писала мајци: "О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар, а не жена. Жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати да будем сликар, а не удавача".

Немилосрдна критика и негативна оцена прве самосталне изложбе

Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Боравак у Минхену утицао је на то да Надежда Петровић за годину дана научи три страна језика: немачки, руски и француски. Тамо често борави у минхенској пинакотеци, где предано проучава дела старих мајстора. Посећује и изложбу Минхенске сецесије 1900. године и први пут се сусреће са сликама француских импресиониста: Короа, Монеа, Реноара и Сислеа. Упознаје се и са кругом руских уметника: Јавленским, Кандинским, Минтером и склапа значајна пријатељства са словеначким и хрватским уметницима, која ће касније утицати на њихов заједнички ангажман. У међувремену, 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду, у сали Велике школе. Међутим, у критичким круговима тадашње Србије, њене визионарске идеје још увек нису биле схваћене, нити позитивно оцењене. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Велику промену у њеном раду представља излазак ван атељеа и сликање призора и мотива пејзажа под утицајем природне светлости, када настају њена значајна дела колористичке фазе њеног стваралаштва.

Године 1903. се враћа у Србију и активно укључује у друштвено-политички живот. 26. августа те године оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Почиње да пише о сликарству, уметности, о потребама модернизације наставе, образовању женске омладине, о позоришту, о музици. Њене критике представљају значајне хронике уметничког живота с почетка 20.века. Њима исказује лични став и учествује у расправама о модерној уметности. Из тог периода потиче и њена позоришна драма политичког карактера "О живим сликама из Македоније и Србије". Залажући се за права жена, организује велики скуп са циљем буђења женске патриотске свести, као и политичке и социјалне правде, и започиње велику хуманитарну мисију за прикупљање помоћи Србима изван Србије.

Бунтовница и патриота: "Идем на границу, да принесем отаџбини свој живот ако треба"

Од 1904. године Надежда Петровић била је ангажована у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, поводом јубилеја сто година од Првог српског устанка и крунисања Петра И Карађорђевића. Такође учествује у оснивању Савеза југословенских уметника "Лада". Била је веома ангажована око оснивања Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905. године). 

Идеја о оснивању колоније родила се из пријатељства и колективног деловања које је постојало још од минхенског сусрета младих српских, словеначких и хрватских уметника. Сликајући у природи настала су дела која ће представљати темељ модерне српске уметности. Године 1907. сликарка путује у Беч, Минхен, Рим и Венецију. Учествује у оснивању Српског уметничког удружења. Поводом анексије БиХ (06. октобра 1908) организује протестни скуп жена  и покрет за бојкот аустроугарске и немачке робе на балкону Народног позоришта држи говор. Новине су писале о том Надеждином говору с балкона Народног позоришта: "Једна чудна жена, млада, крупна плавуша, направила је утисак колико одличним говором толико и појавом."

Веома је активна политички, свесна надолазеће опасности од Аустроугарске. Пише Ивану Мештровићу: "Ми смо исувише журно изашли судбоносним догађајима у сусрет, код нас је на прагу рат с Вашом царевином. Чекамо с одушевљењем када ће прва пушка пући. Ја идем такође на границу, као болничарка, да послужим отаџбини и да принесем свој живот ако затреба. Ја богме готово заборавих да сам сликарка, политика ме толико обујмила да немам ни станка ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род."

Убрзо након отварања друге самосталне изложбе у Љубљани 1910. године. Надежда одлази у Париз, где је излагала на "Јесењем салону". Иако у Паризу остаје непуне две године, тај период ће на њу оставити трајан и неизбрисив траг. Париске слике у јеку њене уметничке зрелости добијају јасну сликарску физиономију и пун облик колористичког експресионизма. За време кратког боравка у Паризу, Надежда се упознаје са бројним значајним уметницима тог доба, посећује изложбе и значајне музеје. Године 1910. излагаће и са Руским уметничким удружењем, на Јесењем салону у Паризу и на изложби удружена Медулић у Загребу, а организатор је био велики Надеждин пријатељ, Иван Мештровић. Године 1911. поново ће учествовати на Јесењем салону у Паризу, као и на Међународној изложби у Риму. у Павиљону Србије и Салону интернационалне уније. Сликарка је увек наглашавала да уметник треба да буде део интернационалног окружења, али без потискивања свог националног идентитета, као и да се заједничким радом и повезивањем јужнословенских народа могу најбоље приказати  карактеристике нашег поднебља.

Повратак отаџбини и смрт

Априла 1911., Надежди умире отац и она на кратко долази у Београд, међутим, у фебруару 1912. због болести мајке дефинитивно прекида боравак у Паризу и заувек долази у Србију. Посветиће се организовању ИВ југословенске изложбе, на  којој је изложила своје слике. Иако ова дела, из данашње перспективе, представљају врхунац Надеждиног експресивног ликовног израза и модерне слике, у време када су била приказана, била су несхваћена, а ни критика није имала милости.

У тешким личним и друштвено-политичким околностима, почетка Балканских ратова 1912/13 и смрти мајке, Надежда се добровољно пријављује да буде болничарка на фронту, а тај моменат остао је обележен на нашој новчаници од 200 динара. Увек храбра, политички освешћена, патриотски настројена, иде од бојишта до бојишта и слика официре, сељаке, ратне призоре, пејзаже. Године 1914. почиње Први светски рат, а она се пријављује као добровољац и бива распоређена у пољску болницу Дунавске дивизије. Након тога, убрзо ће се наћи у бици на Мачванском камену, одакле шаље потресно писмо са описом битке, као важно историјско сведочанство. 1915. поново одлази на фронт, у прву резервну болницу у Ваљеву, где почиње епидемија пегавог тифуса, од кога умире.