Најважнији цвет у српској историји: како је и зашто Наталијина рамонда постала симбол модерне српске историје?

У земљама победницама у Првом светском рату данас се обележава Дан примирја, а у Србији то је државни празник. Потписивањем примирја 11. новембра 1918. године окончан је Први светски рат, најразорнији који је свет до тада видео.

Његовим потписивањем обустављене су борбе у Првом светском рату између земаља Антанте и Немачке.

Иако је, с обзиром на огромне жртве и патње народа током тих четири године сукоба, овај гест требало да се уведе много раније, тек од 2012. године Дан примирја у Србији прати и симболична значка с мотивом цвета – Наталијине рамонде.

За многе грађане Србије, овај цвет тада је постао откриће. Његова прича и симболика – због своје јединствене способности да оживи чак и када се потпуно осуши – сада су препознати као моћна метафора отпорности и поновног уздизања које су део историјског идентитета народа. 

Наталијина рамонда (Рамонда nathaliae), ендемска биљка Балкана, преживела је миленијуме, ледена доба и сушне периоде. Ова ретка врста, симбол издржљивости, расте на истоку Србије, као и на планини Ниџе, чији врх Кајмакчалан има посебан значај за Србију због историјске победе из Првог светског рата.

Први пут је откривена у околини Ниша 1884. године, када ју је пронашао доктор Сава Петровић, а њен детаљни опис дао је ботаничар Јосиф Панчић. Биљка је добила име по краљици Наталији Обреновић. У Србији је данас заштићена као природна реткост и пажљиво се чува у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у Београду.

Наталијина рамонда има необичну особину: чак и када се потпуно осуши и изгледа мртво, неколико капи воде довољне су да је оживе и поново процвета, што је чини „биљком фениксом“. Међу скоро 300 хиљада познатих цветница на свету, само тридесетак врста има ову способност. Управо због тога ботаничари је сматрају симболом отпорности, док је историчари виде као метафору за српски народ, који се након Првог светског рата уздигао из пепела, јачи и славнији.

Треба напоменути да су губици које је Србија претрпела током Првог светског рата били огромни. Земља је изгубила више од половине мушке популације и скоро трећину укупног становништва – чак 1.247.435 живота. Београд, град који се нашао на првој линији фронта, уочи рата имао је око 90 хиљада становника, али до завршетка сукоба та цифра је спала на свега око 10 хиљада. Град је био средиште прве битке и највише разаран, уједно бранећи Европу као један од најжешће нападаних градова тог периода.