Стогодишњица рођења Марлона Бранда: Након спекулација о геј афери, урну ОВОГ човека чувао до смрти
Марлон Брандо је био један од највећих глумаца у историји Холивуда. Тумачио је широк спектар различитих улога - од ликова бунтовника преко америчког официра заљубљеног у Јапанку у филму „Сајонара“, нацисте у „Младим лавовима“, хомосексуалца у „Одсјајима у златном оку“, психички растројеног аристократе у „Последњем тангу у Паризу“ и ауторитативног шефа подземља у „Куму“, до одбеглог америчког официра у „Апокалипси данас“.
Остаће упамћен као човек који је својом глумом изменио светску кинематографију и постао једна од највећих холивудских икона свих времена.
Са лакоћом је баратао својим великим распоном глумачких могућности, што га је учинило узором младих глумачких нараштаја и идеалним избором за тумачење било које врсте карактера.
Био је двоструки добитник Оскара за најбољег главног глумца. Први пут је награђен 1954. године за филм "На доковима Њујорка", а затим за улогу у легендарном филму "Кум".
Поред тога, номинован је за још шест Оскара. Добио је два Златна глобуса, три Награде БАФТА и Канске награде за најбољег глумца.
Амерички филмски институт га је прогласио за једног од пет највећих глумаца 20. века.
Рођен је на данашњи дан, 3. априла 1924. године. Избачен је из средње школе јер се школским ходницима провозао на мотору. Отац га је уписао у војну академију, али је због бега у град избачен, па је неко време радио као утоваривач.
Прву улогу је добио у филму "Људи" 1950. године у ком је играо ратног ветерана параплегичара, а да би што боље одиграо улогу, провео је месец дана у војној болници међу ратним инвалидима.
Брандо је био једна од најутицајних личности поп културе. Својим агресивним сексепилом и изразитом мужевношћу разбио је мит о углађеном, декадентном џентлмену као идеалу мушке лепоте. Захваљујући улози сировог мачо мушкарца у филму „Трамвај звани жеља“ покренуо је моду белих, уских мајица кратких рукава и наметнуо се као мушки еквивалент Мерилин Монро, највећег секс симбола 20. века.
Приватни живот му је био веома контроверзан. Имао је једанаесторо деце са разним женама. Прва супруга Ана Кашфи је од њега крила свој прави идентитет. Знала је да Брандо воли егзотичне жене па се обукла као индијанска лепотица, иако је заправо била из Вејлса из једне католичке породице. Венчали су се 1957. године, па добили сина Кристијана 1959. и исте се године развели.
Годину касније оженио се Мовитом Кастанедом, мексичком глумицом која је била седам година старија од њега, да би се развели две године касније.
Након улоге Флетчера Кристијана у "Побуни на броду Баунти" заљубио се у Тахити где су снимали филм. Закупио је део коралног острва на 99 година и тамо намеравао да отвори центар за очување околине и болницу. Заљубио се и у Тахићанку Тариту Терипију и венчали су се 1962. године.
Марлон Брандо је признао да је имао хомосексуална искуства. Отворено је говорио да је којим случајем његов партнер и пријатељ из детињства Вали Кокс био жена, да би га одмах оженио и да би живели срећно до краја живота.
Ипак, Коксова жена је тврдила да је између Марлона и Валија била само платонска љубав. Кад је Кокс умро 1973. године, Брандо је био потпуно сломљен. Кокс је кремиран, а Брандо је до смрти чувао његову урну с пепелом.
Он је тад већ имао 38, а она 20 година и касније је за њу рекао да, кад ју је упознао, била је наивна и припроста. Родила му је четворо деце, али их никад није довео у Америку, јер је тврдио да су превише неискварени и пуни вере у људе, и да би у Америци пропали.
Њихова ћерка Чајен Брандо је постала модел, али је патила због одсуства оца из њеног живота. Одала се дрогама и на крају обесила 1995. године, а иза ње је остао син Туки Брандо, данас тридесетогодишњак и врло успешни манекен.
"Кум" је зарадио скоро 135 милиона долара и проглашен је за једно од најбољих остварења свих времена. Брандо је за своју изведбу освојио Златни глобус и био највећи фаворит за освајање Оскара, али је ноћ уочи 45. доделе награда објавио да ће бојкотовати церемонију и послати Сашин Литлфедр, мање познату глумицу, иначе Индијанку, припадници Апачи племена, да објасни његове разлоге.
Када су водитељи церемоније, Лив Улман и Роџер Мур, тог 27. марта 1973. године изговорили име најбољег глумца, атмосфера је била више него напета. Мур је требало да преда награду глумици која се на бини појавила у традиционалној одори племена Апача, али она је одбила да је прими, рекавши да је Брандо згрожен искоришћавањем Индијанаца у телевизијске сврхе и њиховим третирањем од стране Холивуда.
- Вечерас сам дошла у име Марлона Бранда и замолио ме је да вам кажем да неће моћи да прихвати ову великодушну награду. Разлог томе је третман који имају Индијанци у филмској индустрији - изјавила је она.
Један део публике ју је извиждао, док су други аплаудирали. Ипак, неоспорива је чињеница да Индијанци у то време скоро да нису учествовали у филмској индустрији и користили су их углавном као статисте.
Не само да су били занемарени, него су били и омаловажавани. Због тога је Марлон Брандо био дубоко увређен. Славни глумац је пружио подршку покрету америчких Индијанаца, а „Њујорк тајмс“ је сутрадан пренео целу његову поруку коју Литлфедр није могла да прочита због временског ограничења.
- Филмска заједница је одговорна за понижавање Индијанаца и спрдњу са њиховим ликовима, описујући их као дивљаке, непријатеље и зле људе. Довољно је тешко што та деца тешко одрастају у овом свету. Када индијанска деца виде како се њихова раса описује у филмовима, њихови умови постају рањени на начин који никада нећемо знати - писало је.
Након тог скандала Брандо и Литлфедр су примили велики број критика, како од представника филмске индустрије, тако и од медија. Ипак, на овај начин су амерички урођеници добили ретку прилику да пред 85 милиона људи утичу на подизање свести о њиховој борби.
Брандово контроверзно одбијање награде, што се до данас није поновило, остало је један од најмоћнијих тренутака у историји Оскара.
Чувени глумац је умро 1. јула 2004. године у болници од плућне фиброзе. У то време је већ имао карцином јетре и проблеме с дијабетесом. Кремиран је, а његов пепео је помешан с пепелом Валија Кокса и трећег пријатеља Сама Гилмана, па је део разасут по Тахитију, а део по калифорнијској Долини смрти - пустињи која је једно од најтоплијих места на земаљској кугли.
Србија Данас/24sedam.rs