Тајна сандука Десанке Максимовић: Сведочанство о страдању које је чувала као највеће благо

На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, у Крагујевцу и околини догодило се масовно стрељање – један од најтрагичнијих догађаја у окупираној Србији у Другом светском рату. 

Немачка казнена експедиција извршила је тада масакр, у знак одмазде, над више хиљада српских цивила. 

Како историјски извори наводе, повод за стрељање били су немачки губици у борби са јединицама покрета отпора 16. октобра на путу Крагујевац – Горњи Милановац. 

Немачке трупе су на том путу дочекане, тада, у заседи. Била је то заједничка заседа припадника НОВЈ (партизани) и ЈВуО (четници). 

Тада је погинуло 10 немачких војника, а 26 је рањено.  

Наредба генерала Франца Бемеа

Генерал Франц Беме наредио је стрељање 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 за рањеног.

У складу са наредбом генерала Бемеа, одлучено је да се с циљем одмазде стреља 2.300 лица. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима Маршић, Илићево, Грошница, а 21. октобра у граду Крагујевцу, делимично и 20. октобра. 

Немци су тада ухапсили и одвели на стрељање и ђаке виших разреда гимназије, од петог до осмог разреда. 

Пуцајте, ја и сада држим час

Са својим ђацима стријељан је и директор Милоје Павловић који је одбио да му фашисти поштеде живот и пре стријељања изговорио чувену реченицу: "Пуцајте, ја и сада држим час".  

На месту где је стрељана највећа група ученика и 15 професора, подигнут је споменик познат као "Сломљена крила" ("Пето три" по разреду у који су ишли ученици).

Крвава бајка

Овај догађај је српска књижевница Десанка Максимовић опевала у свом познатом остварењу "Крвава бајка".

Десанка Максимовић је "Крваву бајку" написала још 1941. године, одмах по сазнању да се у Крагујевцу догодило масовно стрељање цивила и малолетних ђака, али је ова песма званично први пут објављена тек по завршетку рата. 

Наша песникиња је деценијама касније у својим интервјуима изјавила да је песма "записана, а не написана". 

- Када сам чула шта се збило у Крагујевцу, песма се сама у мени родила - испичала је наша позната књижевница и песникиња. 

А њена “чета ђака”, која је “мученичком смрћу страдала у истом дану”, данас је обавезно школско градиво у Србији, али и ван граница наше земље.

Тајна Десанкиног сандука

Музеј "21. октобар" у Крагујевцу, прошле године,  представио је оригинални запис поеме "Крвава бајка" на изложби "Бајка о песми". 

Стихови који и данас опомињу и живе у колективном сећању нашег народа симбол су антифашизма и прво уметничко дело као подсећање на злочин у Шумарицама. 

"Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану",  стихови написани у трену, крупним словима, као суза и тужбалица, након крагујевачке трагедије. 

Рукопис "Крваве бајке", чувала је као највећу драгоценост током рата од нациста у сандуку у свом стану. 

- Ја се сећам тога сандука по томе што сам велику грдњу добио од Десанке, када смо сестра и ја који смо били деца од 4,5, 6 година, скакали у тај сандук, крили се иза. Она је схватила да ми уствари долазимо у скровиште које је она одредила - причао је Бранислав Миликара, сестрић Десанке Максимовић. 

Сандук са оригиналним рукописом, био је њен сапутник и саборац, све до 1946, када је штампана "Крвава бајка". 

Тај аутентичан глас и вапај, преведен на многе језике, у тренутку када је настао, као и данас, сведочи о снази уметности која превазилази време.