Андрић опсовао пред Ћопићем: Разговор Иве и Бранка оживљен у серији "Нобеловац", а ево какав је заиста био њихов однос

У петој епизоди серије "Нобеловац", под називом "Орден", одиграо се сусрет два велика југословенска књижевника.

Након што је Бранко Ћопић, кога у поменутом остварењу тумачи глумац Стефан Бундало, пао у немилост власти због своје "Јеретичке приче", Иво Андрић (Тихомир Станић) ћему прићи у Клубу књижевника и поразговарати са њим.

Разговор Ћопића и Андрића у серији "Нобеловац"

Интересантно је да ће нобеловац у једном тренутку разговора опсовати, што је по свим сведочанствима о његовом животу, тешко поверовати да се догодило. Међутим, једно Ћопићево сведочанство о Андрићу даје овој сцени "реалан карактер".

- Сигурно си чуо да сам обрао бостан због "Јеретичке приче". Сад седим овде и чекам да ме хапсе - говори Бранко Иви у серији "Нобеловац"

- Ј*бо ти такве шале, пиши романе, њих ионако нико не чита - говори му Андрић, на шта Ћопић додаје:

- Јесам ли ја то добро чуо или си ти опсовао?

- И мени се учинило да јесам - мирно ће зваршити Иво излагање, након што ољушти јабуку који држи у рукама, а комада додаје пријатељу књижевнику.

Занимљиво је да ће се први сусрет Ћопића и Андрића у серији "Нобеловац" одиграти на оснивачкој скупштини Удружења књижевника, а Иво ће током заседања приметити да Бранко љушти јабуку. 

Андрић је волео да прича вицеве

Аутори серије "Нобеловац" врло могуће да су се послужили једним сећањем Бранка Ћопића о разговору са Ивом Андрићем, где је нобеловац описан на сасвим другачији начин од оног какав је остао у колективном сећању.

- Са Ивом сам се сретао у разним ситуацијама и о много чему смо причали. Увек су ми импоновали његов ведар дух и један нарочити начин причања вицева. Говори мирно и сталожено, па његове приче добијају посебне димензије. Приметио сам да нарочито воли да прича историјске вицеве. Међутим, ја се сећам једне анегдоте коју није он испричао, али која је настала инспирисана његовом Нобеловом наградом. Кажу, кренула група Босанаца на рад у Шведску. Тамо их сачека неки земљак и он повика: 'Добро дошли, Босанци!' Ови га мрко погледаше, па ће: 'Нисмо ми Босанци, него нобеловци…!'

Андрић изузетно поштовао Ћопића

Иво Андрић говорио је о Бранку Ћопићу с великим поштовањем, називајући га "рођеним приповедачем". 

Истицао је Ћопићеву способност да на аутентичан начин дочара приче из свакодневног живота, што га је издвајало у књижевном свету.

Нобеловац говорио је како је довољно да Бранко само проговори - и то је већ књижевност. 

Ћопић након Андрићеве смрти о пријатељству са нобеловцем

Бранко Ћопић је у новинском тексту "Парохија тужног ђавола" проговорио о свом пријатељству са Ивом Андрићем, али неколико година након нобеловчеве смрти.

- Мени је Иво Андрић био најближи писац и њега сам највише читао, тако да је он и највише утицао на мене као на писца, на умјетника. Његов став према животу био ми је веома близак. Ја сам се с њим доста дружио, путовали смо заједно по књижевним вечерима, слушао сам га много, али нисам нигде посебно писао о својим дружењима са Андрићем. Јер, толико су људи пожурили, кад је он умро, да свак каже шта је он имао са Андрићем, како је Андрић на њега утицао и како је он можда утицао на Андрића. Ја сам читаво то вријеме ћутао, нисам ништа писао о томе - истакао је тада Ћопић, те у једном делу текста и признао шта је ценио код нобеловца:

 - Са њим сам се добро познавао; он је био и остао наш велики писац, који се није дао заплести у националистичке воде и расправе.

Како је Бранко Ћопић пао у немилост власти?

Године 1950, Душко Костић, уредник "Књижевних новина", завршио је августовски број и кренуо ка Иванграду, несвестан да ће сатирични запис Бранка Ћопића "Јеретичка прича" уздрмати врх нове државе. 

На аутобуској станици сачекали су га партијски другови, затраживши да се врати у Београд, где је Ћопић већ био доведен у редакцију, не знајући зашто су их окупили. 

Јосип Броз Тито је у причи препознао алузију на руководство и забранио је. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен. 

И почео је Ћопић да пише романе. Али, када је објавио "Глуви барут", прошао је кроз исти партијски "топли зец" као у време "Јеретичке приче" и, коначно, 1960. године је избачен из Партије.

Живеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вредности, што је засигруно и довело до касније смрти (детаљније ОВДЕ).