Бомбашки напад у београдском биоскопу - младић страдао након напада у срцу престонице: Крими филм са великог платна претворио се у хорор уживо, Београд у више наврата био поприште терористичког акта
Балкански регион, богат турбуленцијама прошлости, није стран насиљу мотивисаном идеологијама и радикализмима. Иако напади попут оног у Магдебургу нису били чести, историја нас подсећа на неколико сличних тренутака (терористичких напада).
Напад на божићном сајму у Магдебургу који је починио 50-годишњи саудијски држављанин, оставио је дубок траг у јавности. Са најмање пет мртвих и више од 200 повређених, напад је постао упозорење на потенцијалне претње које долазе од радикализованих појединаца. Мотив напада, иако специфичан за немачки контекст, подсећа нас на опасност коју могу представљати екстремни ставови и како их појединци могу искористити као повод за насиље. Иако су мотиви овог напада везани за исламофобију, важно је поставити питање - да ли су слични инциденти могући и на Балкану?
Балкански регион, богат турбуленцијама прошлости, није стран насиљу мотивисаном идеологијама и радикализмима. Иако напади попут оног у Магдебургу нису били чести, историја нас подсећа на неколико сличних тренутака. На пример, 1990-их година, у време распада Југославије, неколико бруталних напада имало је елементе екстремизма, иако су ти напади били углавном везани за етничке и националистичке разлоге. Највећи број терористичких напада у бившој Југославији током тог периода био је политички мотивисан и повезан са ратним околностима.
Један од најпознатијих напада у бившој Југославији свакако је био атентат на премијера Зорана Ђинђића 2003. године. Овај напад, који је извршен од стране припадника криминалних група и државних непријатеља, довео је до великих промена у безбедносном сектору земље. Иако мотив напада није био религијски или идеолошки, у смислу радикализације коју видимо у Магдебургу, сличност постоји у начину на који су екстремни ставови и злостављање система у Србији довели до насилног чина.
Такође, терористички напади повезани са радикалним исламским групама нису били потпуно страни Балкану. Присутност радикализованих појединаца и организација у БиХ, Космету и другим деловима Балкана била је тема о којој се разговарало, нарочито у контексту ратних сукоба. Иако нису били чести, напади повезани са џихадизмом и другим радикалним идеологијама подсећају нас на потенцијалну претњу коју радикализација може представљати.
Иако је Балкански регион у последњим деценијама доживео значајан напредак у смислу безбедности, и даље се суочава с изазовима у вези са претњама од радикализације. Поставља се питање - да ли би слични напади попут оног у Немачкој могли да се догоде и на Балкану? Да ли су наши безбедносни системи довољно припремљени да се боре против идеолошког екстремизма?
Без обзира на то, прошлост нас подсећа да је увек важно остати будан и реаговати на време. Заједно са модерним методама борбе против тероризма, потребна је и дубља анализа друштвених и политичких фактора који могу подстакнути радикализацију. Само тако можемо умањити ризик и спречити трагедије попут оне која је потресла Немачку.
Терористички напади на територији Србије и бивше Југославије
У последњих пар дана, свет је шокиран бруталним нападом који је извео саудијски држављанин на божићном сајму у Магдебургу (Немачка). Мотив овог крвавог похода остаје мистерија, а истражитељи покушавају да открију шта је заправо подстакло овог 50-годишњег лекара на тако стравичан чин. Овај инцидент нас наводи на још једно размишљање - да ли се нешто слично икада догодило на територији Србије или бивше Југославије? Иако је сваки напад специфичан, упоредимо неке од значајнијих терористичких и насилних догађаја који су потресли Србију и регион.
Атентат на турског амбасадора у Београду (1983)
Један од најсветлијих примера политичких напада у бившој Југославији догодио се 9. марта 1983. године, када су јерменски терористи из Јерменске тајне војске за ослобођење Јерменије (ЈЦАГ) извршили атентат на турског амбасадора у Београду, Галипа Балкара. Двојица нападача, Артин Пеник и Левон Екмекџијан, отворили су ватру на амбасадора док је његов аутомобил стајао на семафору у центру Београда. Амбасадор Балкар је преминуо од рањавања, а нападачи су након тога покушали да побегну и усмртили једног студента који је покушао да их заустави.
Иако је мотив овог напада био политички - део шире јерменске борбе за независност - овакав догађај показује да насиље и терористички напади нису страни ни Балкану. Нападачи су имали специфичне политичке циљеве, а напад је био веома циљано усмерен, са јасним намерама.
Тог мартовског јутра (9. март 1983. године, пре подне), када је Београд још спавао под својим рутинским ритмом, нико није могао да наслути да ће престоница Југославије тог дана постати поприште једног од најдрастичнијих терористичких напада у својој историји.
На углу Ресавске улице и Булевара Краља Александра, тада познатог као Револуције, дошло је до пуцњаве која ће оставити дубок траг, не само у српској, већ и у међународној историји. Атентат на турског амбасадора, Галипа Балкара.
"Био је то незапамћен инцидент у послератној, а можда и предратној Југославији", изјавио је историчар Ненад Петровић за BBC на српском.
Нападачи су побегли с места догађаја, а неки од присутних, попут Жељка Миливојевића, студента машинства из Инђије, храбро су им се супротставили, при чему је Миливојевић страдао.
У хаосу и пуцњави рањена су још двоје Београђана, као и возач амбасадора.
Турски амбасадор је два дана након атентата подлегао повредама.
Ово је био први и последњи случај међународног тероризма у социјалистичкој Југославији.
Нападачи, Харутион Киркор Левонијан и Александар Рафи Елбекијан, обојица у двадесетим годинама, ухапшени су истог дана и осуђени на дуге затворске казне, које, како ће се касније испоставити, нису у потпуности одслужили.
Они су након напада побегли, али су брзо ухваћени. Елбекијан је ухапшен у Новом Саду, док је Левонијан, након тешке потере, рањен у бежању.
Одговорност за напад преузела је милитантна група "Борци за извршење правде због геноцида над Јерменима" (Јустице Commando фор Армениан Геноциде - ЈЦАГ), чији су чланови током година учествовали у бројним терористичким нападима на турске дипломате.
"Југославија је била земља која је највише учинила да ухвати нападаче још од 1973. године, а њени напори су помогли у даљем јачању добрих односа са Турском", рекла је Хазел Чаган Елбир, аналитичарка турског Центра за Евроазијске студије, за BBC на српском.
Бомбашки напад у биоскопу "20. октобар" (1968)
Још један озбиљан терористички напад који је потресао Југославију догодио се 13. јула 1968. године у Београду. Бомбашка експлозија у биоскопу "20. октобар" одјекнула је у сред лета и усмртила једну особу, док је више од 80 људи рањено. Напад је извео Миљенко Хркач, члан усташке организације, која је била одговорна за низ терористичких акција против Југославије. Хркач је поставио бомбу у биоскопу у намери да изазове што веће страхоте и потреси југословенско друштво. Овај напад је био део шире кампање усташких терориста која је имала за циљ дестабилизацију државе и изазивање хаоса.
Иако је бомбашки напад имао политички карактер, у овом случају, нападачи су се служили насиљем као средством за остваривање својих циљева, али су такође показали велику бруталност према обичним грађанима. У поређењу са нападом у Немачкој, мотиви су били идеолошки и националистички, док је напад у Магдебургу, према тренутним сазнањима, мотивисан личним и можда екстремистичким ставовима нападача.
У Београду, 13. јула 1968. године, догодио се један од најдрастичнијих терористичких напада у историји бивше Југославије. У биоскопу "20. октобар", током приказивања филма Рифифи у Панами, експлодирала је темпирана бомба и изазвала огроман пожар, при чему је погинуо радник Саво Чучуревић, док је више од 88 људи повређено. Међу жртвама је била студенткиња Магдалена Новаковић која је остала без обе ноге.
Бомбу је поставио Миљенко Хркач, члан милитантне хрватске емигрантске организације Хрватско револуционарно братство, са циљем дестабилизације Југославије и стварања независне хрватске државе. Иако је након овог напада побегао у Аустрију, Хркач се вратио у Београд и поставио још једну бомбу у железничкој станици, која је експлодирала 25. септембра 1968. године, ранивши 14 људи.
Хркач је ухапшен 1969. године, а суђење му је три пута поновљено, пре него што је 10. јануара 1978. године стрељан, поставши последња особа у Југославији погубљена из политичких разлога. Напад на биоскоп "20. октобар" је, поред атентата на турског амбасадора Галипа Балкара 1983. године, био најпознатији терористички акт у бившој Југославији.
Експлозив у "Мекдоналдсу"
Припадници београдске полиције, средином деведесетих година, осујетили су терористички напад у ресторану "Мекдоналдс" на Славији. Тада је, после пријаве да водокотлић у тоалету не ради, у њему откривена експлозивна направа са сатним механизмом.
Јавност о томе званично није била обавештена због спречавања ширења панике. Кад је вест процурела могло се чути да је количина нађеног пластичног експлозива била довољна да разнесе пола града. Инспектори који су тада радили на случају веровали су да су експлозивну направу поставили албански терористи.
Иако је тешко повући директну паралелу између напада у Магдебургу и ранијих терористичких инцидената на Балкану, један од кључних аспеката који се мора узети у обзир јесте начин на који су мотиви напада у Магдебургу тренутно нејасни. Саудијски лекар, који је претходно показивао антиисламске ставове и био повезан са десничарским организацијама, делује као да је напад извео из личних или радикалних разлога који немају јасну политичку подлогу. Ово је у контрасту са јасно дефинисаним политичким мотивима у већини напада које је Балкан доживео.
Напад у Немачкој подсећа на случајеве у којима појединци, често са радикалним идеологијама, изводе насиље, а мотиви се своде на дубоко укорењене личне или друштвене фрустрације. Овај феномен постаје све чешћи у глобалном контексту.
Балкански регион и терористички напади - реткост, али не и немогуће
Иако су се на територији Србије и бивше Југославије догодили терористички напади, мотиви су били специфични за политичке, етничке или националистичке размирице. Напади попут оног у Магдебургу, мотивисани личним, екстремистичким ставовима, нису уобичајени на Балкану, али то не значи да су немогући. Како се свет мења, тако и претње тероризма еволуирају, а регион мора бити спреман на нове изазове.
Напад у Магдебургу подсећа нас на то колико је важно пратити радикализацију појединаца и разумевање мотива иза насиља. Да би се спречили слични инциденти, потребно је пуно више од самих сигурносних мера; потребно је радити на сузбијању екстремистичких идеја и подстицању међусобног разумевања у друштву.
Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медијима.