КО БИ НОРМАЛАН ЖЕЛЕО ДА УНИШТИ ШУМЕ И ЖИВИ У ЗАГАЂЕЊУ? Бајдина падина као упозорење да политизација екологије прети да уништи праву борбу за здраву животну средину
Ко би, разуман и ментално здрав, желео да живи у загађењу, окружен смећем, фекалијама и дивљим депонијама? Ко би свесно желео да уништи шуме које су плућа града и кључне за здрав живот? С друге стране, како ико може веровати да његов комшија, суграђанин или пријатељ прижељкује да уништи природу, да посече шуме и живи у таквој еколошкој катастрофи?
Борба за екологију у Србији постала је неизоставни део политичког дискурса, али пречесто се користи као средство за скупљање политичких поена, док се стварни еколошки проблеми стављају у други план. Пример Бајдине падине у Миријеву савршено илуструје како политизација еколошких тема може угушити рационалне и одрживе иницијативе које истински доприносе и људима и животној средини.
Овај простор, тренутно запуштен и препун дивљих депонија, фекалних вода и корова, није еколошка оаза, како га поједине интересне групе представљају, већ огледало деценија немара. Ипак, када се покрене питање плана детаљне регулације који обухвата решења попут инфраструктурног развоја, пошумљавања и стварања одрживих стамбених зона, противљење не изостаје – махом мотивисано политичким циљевима, а не бригом за животну средину.
Екологија – средство за манипулацију или циљ сам по себи?
Чињеница је да се еколошки активизам последњих година у Србији све чешће користи као платформа за политичке обрачуне, а мање као средство за стварне промене. Уместо да се питања попут заштите природних ресурса или урбанистичког уређења решавају на темељу стручних анализа и консултација са локалном заједницом, они се претварају у популистичке слогане. На крају, у тој буци страда управо оно за шта се декларативно залажемо – екологија.
У случају Бајдине падине, план детаљне регулације јасно предвиђа очување зелених површина и њихово проширење – чак 40% простора биће посвећено парковима, шумама и другим зеленим површинама. Истовремено, решавају се проблеми попут дивљих депонија, неконтролисаних отпадних вода и нелегалне градње, који годинама угрожавају животну средину и здравље људи.
Међутим, уместо подршке, овај план наилази на осуду од стране неких еколошких организација које га називају "угрожавањем природе". Нажалост, оваква реторика често долази без увида у стварно стање на терену, где нема ни правих шума, ни еколошке вредности, већ само немар и хаос.
Екипа портала Србија Данас обишла је простор Бајдине падине и својим очима се уверила да овај простор представља више неку врсту сметлишта, него еколошку ооазу.
Политизација екологије убија праву борбу за здравију животну средину
Екологија не сме бити питање политичке подобности, већ егзистенцијална потреба свих нас. Увођење канализације, решавање проблема клизишта и пошумљавање Бајдине падине нису само инфраструктурни захтеви – то су кључни кораци ка очувању животне средине. У противном, и даље ћемо имати дивље депоније које загађују земљиште, воду и ваздух, док ћемо расправљати о "очувању природе" која, у садашњем облику, није ни приближно природна.
Борба за екологију не сме постати алат политичких игара јер ће у том случају изгубити свој смисао и сврху. Екологија треба да буде резултат одговорног планирања, реалних улагања и дугорочне визије, а не средство за прикупљање аплауза.
Бајдина падина је пример како баланс између урбанизације и екологије може и мора да се постигне – рационално, стручно и у интересу заједнице. Политика може бити савезник, али само када се води искључиво интересима грађана и природе. Све друго води нас ка еколошком и друштвеном суноврату.
На крају, неопходно је поставити питање:
Ко би, разуман и ментално здрав, желео да живи у загађењу, окружен смећем, фекалијама и дивљим депонијама? Ко би свесно желео да уништи шуме које су плућа града и кључне за здрав живот? С друге стране, како ико може веровати да његов комшија, суграђанин или пријатељ прижељкује да уништи природу, да посече шуме и живи у таквој еколошкој катастрофи? Ове поделе не воде никуда. Екологија није и не сме бити полигон за политичка препуцавања, јер у тој игри сви губимо – и природа и људи. Време је да превазиђемо бесмислене сукобе и коначно схватимо: Борба за здравију животну средину није политичка платформа, већ борба за живот достојан сваког од нас.
