КАО ДЕТЕ ЈЕ ПРЕЖИВЕО ОЛУЈУ: "Шамарали су ми оца, а мене питали пуцам ли тим тенкићем на Србе или Хрвате"

- Синко, ког ти политичара волиш – питао ме је комшија вече пре него што смо пред налетом рата побегли из Сиска. Ја сам "на кеца" одговорио:

- Слободана Милошевића!

Кога бих другог? Он ми је био идол, а гледао сам само политичке емисије те 1992. када смо протерани први пут. Ништа цртаћи, само политика! Тако је то кад имаш "чак" четири-пет година.

- И, и – наставио сам кад сам осетио негативну енергију у ваздуху – и Стипе Шувара, наравно!

Ни дан-данас не знам ко је тај Шувар, али сам тада знао да је против Слобе. Комшија се насмејао и отишао, а и ми смо сутрадан отишли да се, како сада ствари стоје, не вратимо у Сисак ни туристички.

Ето, тако могу да почнем моју клиначку причу о рату у Хрватској. Или би још драматичније било да споменем како смо после три године бежали из Костајнице испред оне колоне из Олује. Мада је за причу, да би била права холивудска, то повлачење од неколико дана било исувише "мирно". Јест да се раздаљина од Баније до Смедерева у нормалним условима обично прелази за мањи део дана, поготово кад нико не пресрета колону и на њу не баца бомбе. То Хрвати зову "тракторијада"!

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋЕ)

Драматичније је било три месеца раније када смо ишли у посету рођацима у Смедерево да купимо књиге за трећи разред. Хрвати су зауставили наш ауто код Јасеновца, а ћалета су пола сата шамарали и испитивали у оближњем шатору. У документима се водио на Лику где се тад већ ратовало за разлику од Костајнице. На растанку су му поручили како на некаквој "црној листи" има један Кнежевић из Like и како им је жао што то није он. Мене су само питали да ли имамо неко оружје у колима и на кога пуцам из тенка са којим сам се играо на задњем седишту – на Србе или Хрвате. На прво питање су добили кратко "не" иако сам знао да носимо муницију за пиштољ и десетак бомби у кутији за јаја.

- Ја из тенка не пуцам, ја се само играм њиме – гласио је дечји одговор на друго питање. Довољно да добро одиграм улогу и пођемо даље ка Србији.

Сасвим погубно по причу би било ако бих почео да описујем како смо се у родном Сиску дружили са комшијама разних вера и националности. Преко пута нас су живели муслимани који су кад је заратило били на страни Срба. Лево од нас су били муслимани који су одабрали Хрвате, а у остатку су помешани живели Срби и Хрвати. Но, кога то занима, нема "акције"!

Кога то занима што су наши кумови Делкићи муслимани и што је кума Слада (ми смо је звали Слађа) кришом јела ћевапе код нас кад јој муж теренац није био ту. То не говорим да бих јој наудио, већ да бих описао каква је хармонија владала у Сиску и како нама "обичнима" нимало није смрдело на рат. Са кумићем Сенадом, Секијем (да нисам питао родитеље како се зову не бих ни знао да вам кажем) провео сам детињство до пете године.

Кога занима што су моји прво радили у Железари и на трафици и што су потом отворили пиљарницу? Напустили изнајмљен стан, купили кућу, средили је, засадили разноврстан воћњак на три хектара. То је, понављам, досадно!

Узбудљивије је да вам кажем како сам ја крив што је избило сра*е! Што се десила та одвратна случајност да кад год смо морали да бежимо, ја сам увек добијао исто куче – смеђе, краткодлако, са повијеним ушима, расно. Тачно три дана пред селидбу. И оба пута, и у Сиску 1992. и у Костајници у августу 1995, дао сам им име Џери. После, кад сам морао да га оставим самог и да одем, схватио сам зашто ми је отац злослутно рекао: "Куд то име поново!" Да сам знао, назвао бих га Ђоле! Делује помало невероватно, право холивудски.

Вучићев ауторски текст: ОЛУЈА ЈЕ НАСТАВАК ПОЛИТИКЕ ИСТРЕБЉЕЊА СРБА!

А свега сам имао – три-четири џака играчака, укључујући и глисере које сам пуштао у каду. Ишли смо на море! Само ми је фалио тај пас. Сви су имали бар једног, сем мене. Једва сам намолио моје да ми га купе. Другог Џерија, у Костајници, добио сам пар месеци после рођендана када ми је чича поклонио малу војничку униформу и малу беретку. Најбољи поклон који сам могао да добијем! Јер, ми клинци у Костајници се нисмо играли каубојаца и Индијанаца – није било потребе. Купали смо се на Уни, а река је била граница. Дакле, све "нормално". Играли смо само борилачке игре, "Стрит фајтер"  на пример. Ником није било занимљиво да гони "Соника".

Од кад смо 1992. после три месеца проведених у Смедереву стигли у Костајницу, све до августа 1995, тамо је мирисало на мир. Знам да то звучи чудно ако вам кажем да је било свакаквог оружја, понекад и полицијских часова и да смо из предострожности у школу ишли бусом. На сваком почетку улице су испред куће биле "праге", противавионски топови. Наша кућа је баш била на почетку улице. Са тим сам одрастао савршено нормално.

Дошле су Уједињене нације, довозили су тенкове, било је црнаца. У школи нам је сваких 20 минута слетао хеликоптер јер је ту било једино пољанче на брду. Та је школа после срушена, ту су биле борбе, а била је нова – чак превелика за толики број ђака. Било је учионица у које нико није улазио, било је подрума где су се чувале резервне нове клупе, за четири века унапред, чини ми се.

Уједињене нације нису ништа радиле осим што су учествовале на фудбалским турнирима. И то неуспешно. Мој ћале и председник општине су плаћали вечере онима који им забију највише голова. Осталог фудбала се ни не сећам. Ако смем да се нашалим, за нас су главни фудбалери били Зенга и Рамбо!

Ми смо и мислили да ће живот да се настави нормално. И кад смо после Сиска били у Смедереву били смо убеђени да ће то лудило да прође, да ће људи да "оладе", и да ћемо да се вратимо. Понели смо само две најлонске кесе с вешом. На крају смо, како је и почело, преко ноћи сазнали да од тога нема ништа, да је то друга земља, да је све етнички чисто и да ту нико неће да се врати. Да су гомилу кућа попалили и да су све опљачкали. Прве комшије, буквално. Неко од наших је био доле и ушао у комшијску кућу где је видео нашу гарнитуру. Рат пробуди у људима све најгоре!

А, онда, све изнова. Добио сам Џерија, и баш као и у Сиску, опет селидба за три дана - кад је кукуруз највећи! Људи су остављени на цедилу, нису знали шта ће и одлучили су се да беже. И то је то! До једног тренутка је било све у реду, а онда пуче црква, па онда и њихова. Тако је све почело! Тамо су идилични предели, деловало је као рај, а заправо је било минско поље. Почела је пуцњава по улици, и тога се добро сећам. Препознао сам и неке комшије које су ту биле са њима, укључујући и муслимане. Било је пуцања, гинуло се, палило се, стављале су се бомбе у веш машине.

"ОЛУЈА ЗА НАС И ДАЉЕ ТРАЈЕ" - ВАПАЈ породица несталих Срба у Хрватској

Пре тога је било дежурстава, војничке кућице су направљене испред сваке улице где су се смењивали људи из комшилука. Интерна војска. Људи су се врло брзо наоружали, из сигурности. Хрвати су кренули у појединачне акције, било је инцидената, а Уједињене нације и даље нису ништа радиле, осим што су играли турнире у фудбалу. Наши су се организовали и такође дејствовали и такво стање је могло да потраје и десет година. Људи су и то прихватили као нормалну ситуацију. Сећам се како су родитељи одлазили на ратиште, мој отац, чича, ујак. То је било стресно за нас децу. У почетку није било много жртава, али када је њима дошла помоћ, када се Хрватска организовала, тога је било све више.

И потом колона и селидба у Србију. Све је остало иза нас, као и ономад у Сиску. И видео клуб који су моји држали у Костајници где сам гледао Терминатора, Рокија, Рамба, Џејмса Бонда – све филмови који су са закашњењем после стизали и у Србију. Ако је преподне била премијера у Кану, поподне је филм био на мојој полици. И супер друштво у школи у којој само Кинеза није било, али је владала хармонија. Другови Угљеша, Душан, мој најбољи ортак Велибор...

Лугавчина, Колари, Смедерево, Шабац, Бијељина, Приједор и на крају Шабац - ту смо се селили, а ја сам до петог разреда променио шест школа. Ја сад кад је годишњица матуре могу да идем где хоћу, на шест журки. Ако је нешто од свега испало добро, онда је то! У Костајници сам од Олује био само једном, нешто пре бомбардовања 1999. Купао сам се у Уни, али до куће нисам ишао, нисам осећао потребу. Тад смо се последњи пут чули са кумовима Делкићима. Чуо сам да је кумић Секи голман и да је догурао и до неке репрезентативне селекције БиХ, не знам у ком узрасту. У Сиску нисам био никада. Гледао сам нашу кућу на "Гоогле earthu", све је исто, исте плочице којим смо је поновили непосредно пре бежаније. Све се лепо види. Само, оно што је под земљом – то се не види!

Види се лепо, баш као што се на Дневнику лепо видело да мој ујак Илија гине у предграђу Костајнице тако што је пиштољем марке "це-зе" кренуо на тенк. Гледали смо сви породично, непосредно по нашем пролажењу кроз Олују: мама и ја, као и рођаци из Смедерева - тетке, тече, бабе, деде, мала сестра. Било нас је много тамо! О ујаку и његовима нисмо имали других вести, а на ратишту су били и отац, брат и чича с којима смо се нешто раније растали. Ко да посумња да је све монтирано, тад нисмо ништа знали о обради снимака. Ко би рекао да је Илија погинуо, али не 1995, већ десетак година касније. Пао је са дрвета, брао је бршљен.

ОДУЗЕО СЕБИ ЖИВОТ након што су на Храм Светог Саве поставили КРСТ који је направио! (ФОТО/ВИДЕО)

Зато, ако ме питате да ли се сећам политике и политичара из детињства, одговорићу вам: "Сећам се, много људи се тада бавило политиком, сваки други. Можда је мало било становника, али је зато политичара било много! Много странака и много опозиције. Плодно политичко тле. ЗА ТО СМО СЕ БОРИЛИ!"