"БОЛУЈЕМО ОД ЗАБОРАВА БОГА" Епископ крушевачки Давид појаснио значај божићне традиције у Србији
Епископ крушевачки Давид говорио је о значају Божића.
Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и "обичан" био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би "с нама био Бог" (Матеј 1, 23).
Епископ крушевачки Давид, говорећи о значају Божића и животним и духовним порукама које овај празник носи за сваког човека, каже да смо и данас позвани да живимо у духу Божича и његових великих вредности, али и опомиње да болујемо и патимо од заборава Бога.
Он каже да данас, у 21. веку, људи генерално мало почињу да беже од духовних вредности и заборављају на Бога.
ЛЕПЕ ВЕСТИ БОЖИЋНОГ ЈУТРА: Богдан је прва беба рођена на празник, од почетка године 51 порођај у "Мишовићу"
ДАНАС СЕ ШИРОМ СРБИЈЕ СЛАВИ БОЖИЋ: Обичаји нису свуда исти, а Крушевљани га празнују на посебан начин
КАКО ЈЕ ПРОТЕКЛА ПОНОЋНА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ? Паљење бадњака, молитва, а корона је и сада диктирала правила (ФОТО)
- Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства, позвани, баш као што смо и досад били позивани, да живимо у духу Божића и његових великих вредности или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење, бивају обезвређени, унижени и разрушени. Ко не сабира са Христом, расипа. "Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?" (2. Коринћанима 6, 14) - каже он.
Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: "Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој" (2. Кор. 6, 16).
Епископ крушевачки појаснио је шта заправо значе симболи које користимо на Божић, попут чеснице или саламе и положајника.
- Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је симбол и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће "изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља" (Матеј 2, 1, 4-6) - каже епископ.
Сви људи су достојни љубави и поштовања
- Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу (КБЦ и "Драгиша Мишовић"). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или "тровања" тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања - поручио је епископ крушевачки за Божић.
Он је појаснио да је положајник углавном дете које најраније уђе у хришћански дом и честита Божић благосиљањем.
- Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12). Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: "Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири" (Лука 2, 15-19) - навео је епископ Давид.
Епископ крушевачки каже да у човеку дете никада не нестаје, а деца по природи имају моћ праштања у себи.
- У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо "да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско", да "детињимо злоћом", тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: "И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше - навео је он.
Он каже да је праштање заправо љубав и да уколико не опростимо ближњима не пуштамо љубав односно Бога у своју душу.
- Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, итд. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили - каже епископ.
Он је свима поручио да буду трезвени и одважни како би очували своју породицу и подсетио људе да не померају материнске и отачке границе.
- Најпре треба да се формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: "Онај који је дао уста, даће и кашику", или ложицу - навео је он.
Он је прокоментарисао и поруку којом честитамо Божић: "Мир Божији, Христос се роди" и навео да нам она поручује да сачувамо мир у себи.
- Слажем се да нас Божићни поздрав "упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем". Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо - каже епископ Давид.
Епископ крушевачки дотакао се и теме Косова и Метохије и рекао да је захвалан Господу што је део српског народа.
- Не могу да поставим себе у формат целог једног народа какав је српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу - рекао је он.
- Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: "Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље". Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни - додао је епископ.
Он је рекао да су губици које је СПЦ поднела ове године тешки, али да на упокојење патријарха Иринеја треба гледати са друге стране.
- Гледајмо на њихов одлазак и "губитак за СПЦ" у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта - навео је он.
