Данас славимо Светог Григорија Ћутљивог: Био је Србин, Бог му је подарио чудесну моћ, а овај манастир на Светој Гори постоји захваљујући њему

Преподобни Григорије Ћутљиви (Горњак) - Пореклом је Србин. Оснивач светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, где се у ћутању испаштао и молио.

Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру Григоријату, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију. Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку.

За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак.

Зна се да је ктитор манастира био Свети кнез Лазар. Мада, и овде постоје супротстављена мишљења, јер постоје стручњаци који сматрају да кнез Лазар никада не би подигао тако скромну цркву, већ да ју је подигао сам монах Григорије, а да му је кнез Лазар само помогао у смислу да је иницирао подизање овог манастира.

Легенда каже да је је кнез Лазар једном приликом ловио по шумама које се данас налазе у околини манастира и наишао на испосника Григорија, који је живео у својој келији. Покушавајући да заподене разговор са кнезом, Григорије није успео то да уради јер је река хучала и како вели предање, а бележи историја манастира, узевши у обзир да је у црквеним књигама записан податак да је Григорије том приликом узвикнуо: „Ћути, Млаво, ти се следи да са царем реч беседим.

Сваке године за Ђурђевдан, иза манастирског здања се појављује вода која се слива све до једне увале, где долазе људи који је сакупљају кашикама. И до сада нико није успео да објасни ову занимљиву појаву, мада постоји народно тумачење да су ове капљице заправо сузе испосника Григорија. Како се верује, ова вода је лековита, а посебно код обољења очију.

Свети Амвросије, епископ медиолански (милански)

Овај велики, свети отац цркве православне бо је знаменитог рода; отац му је био царски намесник Галије и Шпаније, али незнабожац, а мајка хришћанка. Док је још био у колевци, једном се спустио рој пчела на њега, излио мед на његова уста и одлетео. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: „Целујте, јер ћу и ја бити епископ“.

По смрти оца цар га је поставио за свог намесника Лигуријске области, у којој је Медиолан био главни град. Када је умро епископ тог града, била је велика расправа међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије је по дужности ушао у цркву да одржава ред. Утом је неко дете које је носила мајка узвикнуло: „Амвросије – епископ!“ Ово је цео народ примио као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабрали су једногласно њега за епископа.

Амвросије се крстио и кроз недељу дана прошао све претходне чинове и био рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврдио је веру православну, потиснуо јеретике, украсио цркве, раширио је веру међу незнабошцима, написао многе поучне књиге и послужио примером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену песму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх, због чије су га мудрости и слаткоречивости посећивали људи из далеких земаља, био је веома уздржљив и трудољубив. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недеље.

Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија. Кротак према малим људима, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех, с Евгенијем насилним и самозваним царем није хтео да се сусретне. Овом богоугодном мужу даровао је Бог толику благодат, да је, веровање каж,  и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивао и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године.

Извор: Србија Данас/Храм Кончарево/Траг