"ПЕТ ДОБРИХ ЉУДИ ЧУВА СЕЛО, ЛОПОВЕ ВЕШАЈУ НАГЛАВАЧКЕ, А ИЗДАЈНИКЕ..." Душанов законик као понос српске правне историје!
Заповед царска: По свим земљама, и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијој области.
Тако је члан 145 Душановог законика заповедао свима да се боре против имовинског криминала, обичног и организованог. Царство није имало полицијски апарат, па је одговорност за хватање лопова и разбојника била на целом селу, односно општини. У селу је изабирано "пет или шест заклетих добрих људи". Они ће спровести "општу истрагу" која треба да утврди да ли је осумњичени "познати лопов", а то је значило да се професионално бави крађама и разбојништвима.
Тако је у средњем веку функционисало специјално правосуђе против организованог криминала, које је било зачетак српске верзије инквизиционог судског поступка. Сеоски органи су покретали поступак, а уколико би се негде нашао лопов или разбојник, цело село би било расељено, уз обавезу накнаде штете. Професионални лопови кажњавани су ослепљивањем, а професионални разбојници вешањем "наглавце".
– Српска правна и историјска наука је сагласна да овде није реч о репресији против појединих случајева крађе или разбојништва, него општој борби против оних људи који су "познати као тати и гусари", јер се стално баве крађом и разбојништвом. Ова борба била је могућа увођењем средњовековног процесног института "опште истраге" локалног становништва. Мада су професионалним лоповима и разбојницима судиле судије "царства ми", у пракси је судски поступак морао да буде инициран од органа локалне заједнице – каже др Зоран Чворовић, професор историје државе и права на Правном факултету у Крагујевцу.
ДАНАШЊИ ДАН је посвећен породичном МИРУ И СЛОЗИ: Свети мученик Иполит НАЛАЖЕ да ово сада УРАДИТЕ
Српски свадбени обичаји јединствени у свету: Од весеља и шале, до НАЈЈЕЗИВИЈИХ ОБРЕДА!
ПОЗДРАВ СА НОВОГ БРДА - Наш репортер успео да посети забрањени град! (ФОТО)
"Татба" је била реч за кривично дело крађе у српском и руском средњовековном праву. "Тат" је био једини назив за лопова у Душановом законику и у законима московске Русије, где се касније појављује и реч "кража" за тајно присвајање туђе ствари. Обе речи означавају нешто скривено, учињено крадом, кришом, из потаје.
– У моралној и правној свести Руса и Срба у средњем веку, скривено деловање лопова схватано је као кључно обележје крађе – наводи Чворовић у књизи "Душанов законик у руском огледалу", која је недавно представљена на Правном факултету у Београду.
Професор је указао студентима да су и телесне казне из Душановог законика биле претеча казнене евиденције. На пример, обични лопови били су кажњавани одсецањем дела увета, а за нека кривична дела било је предвиђено одсецање носа и руку. Тако је сваки преступник носио свој „досије” и свима би било очигледно да је кажњен.
У руским прописима је чак три века касније постојала обавеза чланова локалне заједнице да пријаве све а новопридошле особе са одсеченим ушима, јер је то био начин кажњавања и полицијског обележавања осуђених лопова. Московска Русија је такође преузела и покретање поступка пред срезом, који није представљао суђење, већ је био строго полицијски и имао за циљ спречавање и пресецање организованог криминала.
– Највећа унутрашња претња јавној безбедности у средњовековним српским и руским приликама био је организовани криминал, а ефикасна борба против њега подразумевала је компромис између државе и друштва, захваљујући којем је нејаки и малобројни државни апарат могао да контролиште целокупну, тада углавном беспутну, државну територију – наводе историчари.
ДАНАС ОБЛАЧНО СА ПЉУСКОВИМА И ГРМЉАВИНОМ, АЛИ И ДАЉЕ ВЕОМА ТОПЛО! Ево какво време нас очекује током недеље
ОВА БОЛЕСТ КОСИ ЖЕНЕ У СРБИЈИ Вакцина постоји, али је до ње скоро НЕМОГУЋЕ ДОЋИ, стручњаци саветују како да се ЗАШТИТИТЕ
Пролазници апеловали ЗА ПОМОЋ: Погледајте где је један бескућник одлучио да осуши свој веш у ЦЕНТРУ БЕОГРАДА (ФОТО)
Поред тата, Душанов законик познавао је и "гусаре" као разбојнике који отимају јавно, уз примену насиља. Касније измене законика инкриминисале су "најезду" и "грабеж", који се углавном односе на отимање земље, нарочито у случајевима када се властелин премешта на други положај и територију, "па из мржње (пизме) какво зло учини, земљу оплени, или куће попали..."
Најезда се кажњавала одузимањем "најездних коња", тако што је половина ових животиња ишла у корист владара, односно државе, а друга половина у корист оштећеног. Коњ је у средњовековној Србији имао велику вредност, па је служио као нека врста новчане јединице за обештећење.
- Ако ли кога снађе најезда или обесна сила, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина ономе кога су најахали - писало је у Душановом законику.
Касније законске измене додале су и смртну казну за људе који су извршили најезду, јер се ово кривично дело изједначавало са умишљајним убиством. Тиме је најезда превазишла приватне интересе и прешла у сферу деликата против јавних интереса.
СРПКИЊА ТРАЖИ КЛИНЦА ПРЕКО ОГЛАСА, ево шта од њега очекује: Мора да буде ИЗДРЖЉИВ и ЗАДОВОЉИ ове КРИТЕРИЈУМЕ (ФОТО)
Недовољне физичке активности алармантно УПОЗОРАВАЈУ! Деца све мање разликују боје и звукове, неспретнија су и са слабијом моториком
ОД БАРЕ НАПРАВИО ЈЕЗЕРО: Погледајте како изгледа рај за животињски свет и за људе који је ЧОВЕК САМ НАПРАВИО
Најезда и грабеж били су кажњавани не само ради заштите приватне имовине, него и да би се спречила злоупотреба власти, јер је круг потенцијалних учинилаца био ограничен на "властелу и властеличиће којима је цар дао земљу и градове", а који су "мимо Закона царевог опленили своја села и људе".
У први план избија интерес државе да заштити јавни ред и мир. Циљ је био да целокупно становништво, без обзира на сталеж, буде заштићено од насиља, пљачке и "самопомоћи" односно преузимања правде у своје руке, што је већ тада било препознато као кривично дело против правосуђа и јавног поретка. Једна врста „самопомоћи” била је и мирење између оштећеног и осумњиченог, што се сматра претечом данашње нагодбе између тужиоца и окривљеног. Правни историчари тврде да су споразуми о признању кривице одраз слабости државе односно апарата који треба да обезбеди доказе.
Издаја или "невера" се у средњовековној Србији у 14. веку, као и у Московској држави у 16. веку, кажњавала општом конфискацијом имовине, која прелази у владарев фонд.
За одавање војне тајне непријатељу следила је и смртна казна.
"За неверу – кућа да плати", наводи се у члану 52 Душановог законика.
То је значило колективну кривичну одговорност целе "куће" односно породице издајника. Основна друштвена јединица у немањићкој Србији била је породица, а колективна породична својина била је доминантан тип својине код свих сталежа. На томе се заснивала и колективна кривична одговорност код кривичног дела издаје. Кућа је била и правно лице, које је јединствено наступало у односима према држави, представљена породичним старешином као својеврсним заступником.
