"Сине Мићо, ево, жив сам, жив!" Драго (80) након "Олује" провео 165 дана иза хрватских положаја КРИЈУЋИ СЕ ПОД ЗЕМЉОМ
Старина месецима кришом посматрао убиства и пљачке
Он је тад време живео у родном селу Благојевића на самој граници подељене Босне на обронцима испреплетеног Грмеча и Клековаче. Изненада, преко планине Лисине, Врбљана и Вучје Пољане, дошле су јаке хрватске снаге потпомогнуте америчком и немачком авијацијом.
Ратног искуства Драго је увелико имао. Са својих осамдесет година сећао се Другог светског рата и како су тим крајем пролазиле заједно немачко-усташке колоне.
Направио је одмах три земунице које су му биле склониште у тим смутним временима.
Хрватски војници су запосели центар села Благојевића и често су патролирали около. Драго је на почетку често мењао место боравка, а све време га је пратио његов пас Меда који током даноноћног боравка у земуницама није ниједном лајао нити испуштао било какав звук. Драго је дању боравио по земуницама, а ноћу је излазио и пратио шта ради хрватска војска.
Био је сведок колона тешких камиона који су из Далмације долазили и доводили пљачкашке хорде које су носиле све што се могло однети, како стоку тако и робу, све што су сматрали вредним.
Реченица Баје Малог Книнџе кида душу: Најоштрија порука Хрватима због које ће се замислити!
"Почела је РАФАЛНА ПАЉБА, у кабини су ми већ сви били МРТВИ. Нисам могла да оставим СИНА да га растргну звери!"
ЗАПАДНИ МЕДИЈИ НАЈАВЉИВАЛИ НАПАД: Овако су новинске куће извештавале уочи и након злочиначке "Олује"
Драгу су попустили живци тако да је често патио од несанице и будио се са крицима и у страху од могућег усташког ножа.
Када је наступио осми дан окупације Благојевића у којима ће Туђманови бојовници столовати све до пролећа, Драго је одлучио да бежи и да се докопа српских положаја. На овом свом путу је налетео на кућу Јакова Ђаковића коју је запосела хрватска војска. На захтев војника да приђе је наравно побегао, али не без пуцњаве од стране бојовника.
Усташе су убијале све што се још живо пред њима мицало, народ је био у збегу, а по шумама расута и преплашена марва. Пред овим сликама Драго је плакао као мало дете, срце се стегло. Велики број људи је успео да побегне, али је остало и много несрећника успут покошених од стране рафала хрватске и муслиманске војске.
Драго је након овог свог покушаја бекства одлучио да се ипак врати у Благојевиће и то је и учинио. У једној земуници је оставио и свог верног сапатника Меду.
По повратку у село једно вече је срео свог исписника Богдана Павловића, комшију који је живео у центру села. На позив да се заједно са Драгом сакрије у једној од његових земуница Богдан одговара да свако има своје време, сакрио се или не сакрио то време ће доћи, тако да одбија. Питали су се њих два другара колико ли ће ово дуго да траје, а нису ни слутили да ће потрајати месецима - равно 165 дана.
Прошло је десет ноћи како Драго није видео Богдана и када је отишао да га тражи нашао га је закланог на прагу своје куће. Та слика ће га прогањати од тада.
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ФОТО) "Годинама сам ТРАЖИО БРАТА... Пронашао сам га и пренео, да га САХРАНИМ ОВДЕ, да му се ГРОБ ЗНА..."
Газили су ТЕЛА МРТВИХ СРБА тенковима, а за крај су извели велику превару! Канадски мајор о ЈЕЗИВИМ ЗЛОЧИНИМА у Книну
Овај Хрват НЕ СЛАВИ "ОЛУЈУ": Ево због чега! (ФОТО)
У Бањалуци је живела Драгова рођена сестра и сазнаће старина касније да је ургирала преко Међународног Црвеног крста да га пронађу. Они су ступили у контакт са хрватском војском у селу и један дан се огласио неко дозивајући га. Он, наравно, тада ништа није знао о овој акцији, а и да јесте не би се одазвао сигурно. И тако је прошла та епизода.
Када је зима већ загудила негде око Светог Јована, за своју славу, отприлике, јер није знао тачно датум, отишао је до куће где је нашао неку свећу, заосталу, пољубио је и помолио се понављајући "Оче наш".
Полако, али сигурно и пролеће се промолило након зиме. Када су снегови били сасвим копнели са Осоја је Драго видео како се хрватски бојовници спремају и у колонама почињу да напуштају Благојевиће. Неколико дана је прошло, а Драго је још био на опрезу, није могао да верује да је војска напустила село.
После неколико дана чуо је дозивање. Промолио је главу да види ко га овај пут дозива. Био је то његов син Мићо. Гласно је одговорио:
- Сине Мићо, ево, жив сам, жив!
У скривању, страху, вечитој стрепњи, под сталним притиском да не буде откривен прошло је 165 дана, али ето живот пише своје приче и Драгове приче се ваља сетити и запамтити.
