Раша је КОПАО по београдском КОНТЕЈНЕРУ и НАШАО ДРАГОЦЕНОСТ, а онда је власници послао ПОКЛОН и РАСПЛАКАО ЈЕ! (ФОТО)
Углавном се прича о људима који су непоштени, али они који највише заслужују пажњу јесу управо они који су широког срца и поштене руке
Београдски сакупљач секундарних сировина Раша Јовановић, један је од градских хероја, чија прича ће разгалити многа срца и вратити људима веру да на овом свету ипак има много више поштених људи.
Он је човек који је остао без посла две године пред пензију и потом, приморан да продаје секуднарне сировине, једног дана пронашао је документа и решио да пронађе госпођу са слике. Он је одлучио да јој старомодно, али ефектно, пошаље писмо које преносимо у целости.
- Некада сам говорио словеначки али сам га прилично заборавио па вам зато пишем на српском, али латиницом да бисте лакше читали. Претпостављам да солидно говорите спрскохрватски, а судећи по имену Надица можда и потичете из источних крајева. Ја сам Јовановић Раша ваша генерација 1963. годиште из околине Београда и свако постепено сакупљам секундарне сировине у центру Београда (алуминијум, конзерве, лименке) фолије, ситне пласичне флаше и њихове чепове, затвараче. То продајем, од тога се издржавам у последње три године пошто сам тада изгубио посао у мом граду - започео је писмо Раша.
- Идући низ улицу у среду касно увече од контејнера до контејнера вадећи конзерве и остало, у једном директно преко пута главне железничке станице на врху нађем расута документа, преко неких новина, још неупрљана. Погледам пажљивије и видим да су у питању лични папири од једне госпође која је вероватно покрадена од џепароша београдских и онда бачена. Не будем лењ, саберем све пажљиво што се могло наћи, сакупим у врећицу, правац кући да на миру погледам, пронађем какву адресу или телефонски број и свакако покушам да уручим власнику - наставља своју исповест поштени проналазач.
- Држим да је то људски и градски гест поготово када сам видео да је страни држављанин и колико му документа и све те карте значе. И сам сам пре четири године у аутобусу локалном изгубио новчаник са свим документима и знам колико је то мучна ситуација. Мислио сам прво да вам пошаљем препоручено поштом на кућу у Кочевје али нисам сигуран колико остајете у Србији, па ми паде на памет да би најефикасније било да да нам покушам доставити преко словеначке амбасаде у Београду која ће вас лакше, брже наћи. Посебно сам, драга Надо, сентименталан према Словенији и поготово према Кочевју јер сам тачно пре 40 година служио војску у Љубљани на Бежиграду - написао је Раша госпођи којој су нестала документа.
- Често су нас ту официри водили на вежбе, маневре и логоровање јужно од Љубљане, (нека места) где смо на стражи видели и праве медведе. За тих годину дана научио сам и словеначки због деклета и пунца (девојака) из Љубљане, касније, драга Нада, био сам млад фант (момак) одушевљен лепотама Словеније па сам по завршетку рока (ЈЛА) остао још једну недељу да на миру уживам од Бледа па до Марибора. Зато ми је још драже да могу бити џентлмен према једној словеначкој дами и истовремено стид да вас је неки мој суграђанин (лопов) тако дрско покрао! Убеђен сам да ћете брзо добити моју пошиљку и поруку да следећи пут пазите на свој новчаник, желим вам блиставе пензионерске дане. Лепо би било да ме информишете да ли сте добили пошту. Јовановић Раша - завршио је писмо које је потом објавио рођак Словенке чија су документа.
