РУПА У ЗАКОНУ: Казне за просечну брзину на ауто-путу ПАДАЈУ НА СУДУ
Професор Саобраћајног факултета у пензији открива на који начин је могуће заобићи закон
Плаћање казне за прекорачење средње брзине на ауто-путу између две наплатне рампе возачи могу да избегну кад у возилу има више особа, тврди Милан Вујанић, професор Саобраћајног факултета у пензији.
Вујанић објашњава да је на суду немогуће доказати ко је и где возио брже од дозвољене брзине и ко је прекршио Закон о безбедности у саобраћају.
Прочитајте и:
- Кад зауставе возача зато што је имао већу просечну средњу брзину од дозвољене између две наплатне рампе, возач може да каже: "Нисам ја возио брже, има нас четворо у возилу и мењали смо се". Он може да тврди да не зна ко је и где направио прекршај, а могла су и двојица да погреше. У таквим ситуацијама на суду се неће моћи доказати ко је направио прекршај, а сме бити кажњен само онај ко је прекорачио брзину. Суд не сме да кажњава паушално - истиче Вујанић и додаје да у закону власник возила мора да плати казну.
Поред ове нелогичности, у Закону о безбедности саобраћаја Вујанић истиче још једну, а то је немогућност утврђивања тачне локације на којој је прекршај направљен. То значи да се неће знати који суд је надлежан, пошто се неће знати да ли је неко ко је путовао, рецимо, од Шида до Ниша прекорачио брзину на територији Београда, Јагодине, Параћина или Алексинца.
- У оваквим ситуацијама осим што не знамо ко је направио прекршај, не знамо ни где је он направљен, а надлежност судова је по месту где је прекршај учињен - каже Вујанић и додаје да је спорна и дужина пута коју возач пређе јер ако нема гужве на путу, он може да сече кривине, вози краћим путем и на тај начин стигне брже иако је возио спорије.
Адвокат Војин Биљић истиче да код средње брзине нема утврђивања јасног чињеничног стања, па возач не може да одговара ни за кривично дело ни за прекршај.
- Без утврђивања јасног чињеничног стања имате само претпоставку чињеничног стања на које се примењује право. То је противно основним принципима кривичног законодавства тим пре што се закон не примењује исто на све учеснике у саобраћају. Кад полицајац мери брзину на једном месту, он пише казну свакоме ко је прекорачио дозвољену брзину, док код мерења просечне брзине неко може да вози и 180 на сат, па да онда направи паузу пола сата и да не плати казну. То је онда селективна примена закона.
