Усвајање у Србији: Тежак пут ка новој шанси за децу и родитеље - Административне компликације и велики емоционални изазови

Усвајање је један од најлепших поступака у животу, којим се ствара нова породица и пружа детету шанса за срећан и стабилан живот. Кроз овај процес, дете не само да добија родитеље, већ и љубав, сигурност и могућност да расте у окружењу које му пружа подршку и пажњу.

Представља много више од формалног правног чина – оно је чин саосећања, храбрости и одговорности, како за усвојитеље, тако и за дете које тражи свој дом. У свету који се брзо мења, усвајање представља мост између прошлости и будућности, омогућавајући детету да пронађе место у породици, а усвојитељима да обогате своје животе новим чланом.

Ко може да усвоји децу?

Према Закону о породици, може се усвојити само малолетно дете, али не пре него што наврши трећи месец живота.

Да се усвоји може дете које нема живе родитеље, дете чији родитељи нису познати или је непознато њихово боравиште, дете чији су родитељи потпуно лишени родитељског права, дете чији су родитељи потпуно лишени пословне способности и дете чији су се родитељи сагласили са усвојењем.

Процес усвајања детета је јасно регулисан како би се осигурао најбољи интерес детета, али и заштитила права свих страна укључених у процес. Једна од кључних одредби је да старатељ који брине о детету не може постати његов усвојитељ, чиме се спречавају потенцијалне злоупотребе или несугласице у ситуацијама када је дете већ под заштитом друге особе.

У случају да је дете под старатељством, сагласност за усвојење мора дати управо старатељ, јер је он одговоран за добробит детета. Ова одредба омогућава да се одлука о усвојењу донесе од стране особе која већ брине о детету и која је у најбољој позицији да процени његов интерес.

Закон такође регулише и старосну разлику између усвојитеља и усвојеника. Разлика у годинама не може бити мања од 18, нити већа од 45 година, како би се осигурао одговарајући ниво зрелости и способности усвојитеља за пружање потребне бриге. Ипак, постоји могућност изузетка: министар надлежан за породичну заштиту може одобрити усвојење и у случајевима када старосна разлика није у складу са законским нормама, уколико се процени да је такво усвојење у најбољем интересу детета.

Закон такође прецизира ко не може бити усвојитељ. То су, између осталог, особе које су лишене родитељског права или пословне способности, особе које пате од болести које могу негативно утицати на добробит детета, као и особе осуђиване за кривична дела која се односе на брак, породицу, полну слободу, живот или тело. Ове одредбе имају за циљ да заштите децу од потенцијалних ризика који би могли угрозити њихов развој или сигурност.

Ове законске смернице постављају јасне границе у процесу усвајања, са циљем да се детету обезбеди безбедно, стабилно и подржавајуће окружење.

Парови који желе да усвоје дете прво се обраћају Центру за социјални рад у општини у којој имају пребивалиште. Уз захтев за усвојење, потребно је доставити следећу документацију:

• Захтев за заснивање усвојења
• Копија личне карте
• Извод из матичне књиге рођених будућих усвојитеља
• Извод из матичне књиге венчаних
• Уверење о држављанству
• Лекарско уверење о здравственом стању
• Уверење да будући усвојитељи нису лишени родитељског права
• Уверење да нису лишени пословне способности
• Извештај о неосуђиваности и извештај да се против њих не води кривични поступак
• Доказ о имовинском стању
• Потврда о запослењу и финансијској стабилности
• Потврда да нису на евиденцији лица која су предмет мера заштите од насиља у породици

Поред ових докумената, будући усвојитељи достављају и препоруке – две референце од особа које могу да оцењују њихове способности и спремност за родитељство, као и однос према деци.

Друга етапа: Процена подобности за усвојење

Када су документи предати, Центар за социјални рад покреће процес процене подобности будућих усвојитеља. Ову фазу реализује стручни тим, који се састоји од социјалног радника, психолога и педагога. У овој фази се процењују личне особине кандидата, мотивација за усвојење, квалитет партнерског односа, стабилност брака, способност усвојитеља да пруже сигурно, одговорно и љубављу испуњено окружење детету, као и други фактори који могу бити важни за успешно усвојење.

Трећа етапа: Програм припреме за усвојење

Будући усвојитељи обавезни су да прођу кроз програм припреме који обухвата едукацију о различитим аспектима усвојења. Програм се састоји од различитих тема, међу којима су:

• Разумевање специфичности усвојења и карактеристика деце без родитељског старања.
• Последице претходних животних искустава детета и њихов утицај на развој.
• Како разговарати са дететом о усвојењу и како се припремити за долазак детета у дом.
• Адаптација на родитељство, изазови које усвојитељи могу очекивати и како се носити са њима.

Циљ овог програма је да будући усвојитељи стекну потребна знања и вештине које ће им омогућити да пруже одговарајућу подршку детету и развију свест о одговорностима које усвојење носи.

Четврта етапа: Упис у Јединствени регистар усвојитеља

Када заврше обуку и евалуацију, будући усвојитељи своје податке достављају Министарству за социјалну заштиту, које их уписује у Јединствени регистар усвојитеља. Тиме се потврђује да су испуњени сви законски услови за усвојење, те да су кандидати формално спремни да преузму родитељску одговорност.

У овој фази, усвојитељи улазе у процес чекања, који може бити краћи или дужи, зависно од специфичних захтева које пар има у вези са карактеристикама детета које желе да усвоје. Када се појави дете које одговара њиховим критеријумима, Центар за социјални рад контактира усвојитеље и упућује их на одговарајућу усвоитељску породицу.

За свако дете се формира селектована листа усвојитеља, која се темељи на анализама дететових потреба и карактеристика, као и на томе ко од кандидата може најбоље да одговори на те потребе. Центар за социјални рад има рок од 30 дана да изабере најпогоднију породицу за дете.

Један од главних проблема јесте управо чекање. Иако је усвајање нужно процес који траје и не дешава се преко ноћи, дешава се и чекање које уме  да броји и двоцифрен број месеци.

Ако се погледа законки оквир, он нуди одређени рок (шест месеци) да се процена потенцијалних усвојитеља заврши, али није страна појава да неопходни документи прикупљени пре процене престану да важе. Јер, рок је пробијен, а до позива није дошло.

И тако, док се чека на процену, деца су у хранитељским породицама, јер за њих „нема никога“.

Тренутно је у систему 306 деце за које су надлежни утврдили да су подобна за усвајање, а подобних усвојитеља, дакле оних који би усвојили дете, има 726, тј. дупло више.

Директорка Коморе социјалне заштите Сандра Перић каже за РТС да забрињава број деце подобне за усвојење.

- Усвојење је најпотпунији, најцеловитији облик заштите за одређени број деце, за коју је процењено да је то у њиховом најбољем интересу - рекла је Сандра Перић.

Коментаришући то што је у протеклој години број усвојене деце био рекордно мали, Перић је навела да се разлози могу наћи и у административним препрекама, и у менталитету, као и у емоционалним баријерама.

Половина деце без родитељског старања је школског узраста

Статистика од 2018. до 2022. године показује да је највише деце у прихватилиштима било 2019., а да је тај број опадао све до 2022. Међу децом која немају родитељску бригу сваке године је највише оних школског узраста - између 5 и 12 година.