Вође Земунског клана своје родитеље отерали у гроб: Спасојевића на самрти отац проклео, а Луковићев себи одузео живот

"Нећу да ми се гад појави ни на гробу! Никада!" - реченица је која и дан данас кружи Медвеђом, али и југом Србије.

То је била порука Милована Спасојевића, иначе пензионисаног рудара.

Наиме, тако се овај очев аманет, дат Душану Спасојевићу - Шиптару, вођи "земунског клана“ и даље препричава и преноси са колена на колено. Тешку клетву доживео је и други шеф клана Миле Луковић - Кум.

Спасојевић је одрастао у селу Реткоцер, а Луковић у суседном Доњи Гајтан. Једно време су друговали путујући у Медвеђу где је Шиптар завршио трогодишњу школу ученика у привреди, а Кум Средњу електротехничку. Одатле, несташни дечаци како их памте, одлазе у свет.

Спасојевић долази у Београд, а Луковић у Приштину где је дуже радио као затворски чувар. Касније се поново налазе у Београду када и креће прича о најбруталнијој криминалној организацији у Европи.

Али, у селима на југу Србије, врло патријархалној средини, више од злодела "земунца" говорило се и о смрти очева Спасојевића и Луковића.

Спасојевићев отац је на самртничкој постељи проклео сина. Пред фамилиом је поручио и да не жели да му се син појави на гробу. Никада! И тако је било.

С друге стране, стравична прича је о оцу ког је у гроб отерао син

Луковић и Спасојевић били су ухапшени у Београду почетком 1997. године због крађа. Неколико дана после натписа у новинама о хапшењу у београдско тужилаштво се појавио отац Милета Луковића. Дошао је да се лично увери да ли је тачно да је његов син обрукао и себе и породицу. После потврде у тужилаштву да му је син пошао странпутицом, отац у то време посланик у локалној Скупштини општине се вратио кући. Убрзо се убио.

Спасојевић и Луковић настрадали су у Мељаку у акцији "Сабља" приликом бекства после убиства српског премијера Зорана Ђинђића, марта 2003. године.

Извор: Новости