Ако је њихово, зашто нам га ОТИМАЈУ?! Ово су разлози због којих ће Косово УВЕК БИТИ СРБИЈА!

Косово вечна рана Србије. Одувек смо се због њега борили, одувек су нам га отимали и тврдили да није наше. Ипак, историјске чињенице говоре супротно.

Још у раном Средњем веку Косово и Метохију је насељавао у великој већини јединствени српско-словенски етнос. У 10. и 11. веку српски кнежеви су почели да показују интерес за ту област коју су насељавали Срби, и која је крајем 12. века, у време династије Немањића, коначно припојена Србији. До тада је територија Косова припадала Византији.

Што се тиче етничког састава, у то време Косово је у потпуности била српска земља: бројност лутајућих албанских племена, која су у то време још увек представљала грко-католике, износила је два одсто од укупног становништва Косова.

Баш у то време, доба Немањића, на Косову се подиже велики број цркава и манастира, задужбина лозе која представља златно доба Србије.

На Листи светске баштине Унеска налазе се српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка, а реч је о културним добрима на територији Косова и Метохије. Она се на листи налазе под обједињеним називом "Средњовековни споменици на Косову и Метохији" и представљају врхунац византијско-романичке културе, са јединственим стилом фреско-сликарства, који се развио на простору Балкана између 13. и 17. века.

Културно наслеђе, које је очувано на Косову и Метохији, безбројни архитектонски споменици, литература сведоче о томе да та област представља српску постојбину.

Косово је ушло у састав Југославије као саставни део Србије. Актом из Сен-Жермена од 10. септембра 1919. регулисани су односи свих народа и нација који су живели на простору нове државе. Али априлски пораз Југославије у Другом светском рату 1941. године је довео до активирања геноцида Срба на Косову, у Хрватској и на другим територијама.

Под патронатом италијанских фашиста планирано је формирање Велике Албаније, а затим, уз помоћ Немаца, настављено и депортовање Срба и њихов геноцид. Тачни подаци о броју убијених у то време још увек нису установљени, али број избеглица са Косова је по најскромнијим подацима одавно премашио 100.000.

По резултатима Другог светског рата Косово је остало у саставу Србије као аутономна покрајина.

Преко „Албанске националне комунистичке партије“ албанско становништво покрајине наставило консолидацију идеје Велике Албаније, те се већ осамдесетих година појављују најразличитије илегалне организације. Оне се баве убиствима, силовањима, пљачком, застрашивањем Срба по мањим местима, скрнављењем светих и симболичних за Србе места, и остваривањем програма социјалне и политичке неравноправности у корист Албанаца. У резултату су Срби и Црногорци по ко зна који пут били принуђени да напуштају завичај.

У другој половини 80-их рад албанских терориста прелази на други колосек. Уставна реформа из 1989. године је имала за циљ да прекине насталу ситуацију, као и понижавање Срба и као најважније да изједначи права свих становника Косова, очувавши у саставу Србије тај део српске постојбине. Али, иницијатива је послужила само као замајац да Албанци од почетка 90-их година почну отворено да се наоружавају уз помоћ средстава из Албаније, коначно прелазећи на терор против српских насељених места и против саме српске структуре власти.

Проширењу терора су допринели први успеси, постепено захватајући и градове у покрајини. Године 1998. у Пећи је убијено неколико ђака и студената, што је потресло централну владу тако да је она натерала да се на Косово уведу војне јединице. Југословенска армија је брзо успела да скоро потпуно разбије отпор терористичке „Армије за ослобођење Косова“, што ни мало није одговарало плановима НАТО-а.

Дана 24. марта 1999. САД су, без одговарајуће резолуције УН, заједно са неким својим сателитима, почеле да бомбардују Србију, за шта су као повод послужиле такозване „етничке чистке Албанаца на локалитету Рачак“. Доцније су многе чињенице указале да је српска верзија догађаја била истинита, односно да су сами албански терористи и њихови НАТО јатаци унапред испланирали и извршили оно што је довело до трагедије у Рачку, али то није ништа изменило, јер се историја не враћа. Бомбардовање дуго 78 дана натерало је Београд да изведе армију са Косова, где су распоређене међународне миротворне снаге (КФОР).

Након завршетка рата, 10. јуна 1999. године потписана је резолуција 1244 у којој пише да је Косово нераскидиви део Србије, те је то још један у низу доказа да је Косово Србија.

Радећи уз диктат САД-а јединице КФОР-а су са отвореним цинизмом дозволиле да се униште преостале српске енклаве у покрајини и споменици културног наслеђа. На очиглед Европе која је прозвана хришћанском, скрнављене су цркве које нису штићене, манастири, и споменици који су представљали доказ српско-словенског присуства на Косову.

Дана 17. фебруара 2008, кршећи све међународне уговоре, геноцид и крв српског народа, албански терористи су по стилу слично Турцима прогласили независност Косова. Акт је одмах признао аутор читавог тог кошмара – САД.

Од тада, па све до сада цела Србија, а посебно њена јужна српска покрајина је изложена притисцима како бисмо признали косовску независност. Међутим, како за Србе оно то никад неће постати, у последњих неколико месеци однос Албанаца према српском становништву, а уз подршку Запада, је постао застрашујућ, а све ppod окриљен “закона” које су сами осмислили.

У јануару је убијен лидер Срба са Косова Оливер Ивановић када је на њега с леђа испаљено 6 метака, а најновији у низу инцидената јесте отмица Марка Ђурића од стране терориста РОСУ.

Ово су јасни показатељи да Албанци и они који их подржавају овим поступцима признају да Косово никада није било нити ће бити њихово, већа да на сраман начин покушавају да га отму.