Ђорђе (10) је рођен са телесном маном, а захваљујући доктору Урошевићу одсад ће бити као сви дечаци!
Техника се изводи само у највећим светским центрима, а пацијентима у Србији сада је доступна са овереном здравственом књижицом
Ђорђе Благојевић (10) из Лазаревца рођен је без десног ува, али захваљујући доктору Александру Урошевићу, специјалисти пластичне и реконструктивне хирургије, његов естетски проблем решен је на најбољи могући начин.
Прочитајте и:
- НОВА ПРАВИЛА У СРБИЈИ: Од 1. марта обавезна вакцинација деце против бактерије ПНЕУМОКОКА!
- ПРВЕ НОВЧАНЕ КАЗНЕ У ПАНЧЕВУ: Родитељи морају да плате 5.000 динара јер су им деца бежала са часова!
- Сећате се Зорана који је изговорио чувену "А ГДЕ ЈЕ ПЕЧАТ"? После 5 година од ХИТ СНИМКА, причао ШТА МУ СЕ ДЕШАВА
Дечак је, наиме, добио уво које изгледа као да је природно. Урошевић је усавршио посебну технику реконструкције ушне шкољке од ребарне хрскавице у клиници "Бизет" у Паризу, код једног од најбољих светских стручњака у тој области, професорке Франсоаз Фирмин, а данас је успешно примењује у Клиници за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију Клиничког центра Србије.
Техника се изводи само у највећим светским центрима, не ради је ниједна клиника у региону, веома је скупа, а пацијентима у Србији сада је доступна о трошку Републичког фонда за здравствено осугурање, односно са овереном здравственом књижицом.
- Техника је веома захтевна и комплексна јер је сама ушна шкољка по свом облику врло сложена, тродимензионална - каже Урошевић и додаје да је од 2016. године, кад се вратио са усавршавања, урадио четири такве реконструкције ува код деце и одраслих.
Појашњава да је у КЦС радио парцијалне реконструкције код пацијената који су без дела ушне шкољке остали након саобраћајних несрећа, карцинома и других траума, али да је наставио да ради тоталне реконструкције у Институту за мајку и дете са доктором Александром Влаховићем.
- Посебну захвалност дугујем доктору Радоју Симићу, директору Института за мајку и дете, који ми је омогућио да радим те операције код деце - каже Урошевић и додаје да се у Србији годишње са том аномалијом роди око десетак малишана.
Процедура се код деце изводи у деветој, десетој години живота, кад им је обим груди развијен да има довољно материјала да се узме од ребарне хрскавице, док ушна шкољка у том узрасту већ достиже величину као код одраслог човека.
- Процедура се изводи у два акта. У првом акту се узима ребарна хрскавица, а затим се прави простор на месту где треба да се реконструише ушна шкољка. Од ребарне хрскавице се направи оквир који се пласира у џеп и након вакума добија отисак, контуре нормалног ува - појашњава Урошевић.
Други акт се изводи шест месеци касније и тада се уво одваја и прави простор иза њега. Десетогодишњем Ђорђу Благојевићу реконструкција је урађена 24. новембра прошле године и прве фотографије реконструисане десне ушне шкољке отишле су прво код професорке Фирмин у Француску.
У априлу Ђорђа очекује други акт процедуре - одвајање ушне шкољке али доктор Урошевић каже да је најкомпликованији део процедуре прошао.
Фирмин је реконструкцију ушне шкољке од ребарне хрскавице почела да ради 1984.године, технику је учила у Јапану, али ју је касније значајно унапредила. До сада је урадила око 2.200 таквих захвата, а прилику да са њом раде и од ње уче имао је мали број светских лекара.
Мајка дечака Марија Благојевић каже да је одушевљена јер је све добро испало већ после прве операције.
- Кад је Ђорђе рођен без ува, рекли су ми да је могућа реконструкција, али сам очекивала пластику. Нисам ни сањала да ће бити могуће да добије скоро природно уво, јер такве процедуре нису рађене у Србији - појашњава Благојевић.
Страх да га околина неће прихватити, да ће га деца задиркивати, био је стално присутан код родитеља.
- Није лако носити се са тим, али посебну захвалност дугујемо Александру Влаховићу из Института, који нам је уливао наду, давао савете како да се носимо са тим. Срећа што живимо у малој средини па су га другари прихватили и није било задиркивања - прича Марија.
Никада неће заборавити тих шест сати, колико је трајала операција, проведених у чекаоници Института за мајку и дете.
- Чим сам видела насмејане лекаре како силазе низ степениште, знала сам да је све у реду и више сузе нисам могла да зауставим - присећа се Марија.