"Кажем му господине Готовина, он само ђипи и ухвати ме за врат" Шљиванчанин ексклузивно са СД о Рамушу и војницима са две капе...
Веселин Шљивачнанин говорио је на Медиа маркету за портал Србија Данас.
У својој исповести ексклузивно за портал Србија Данас Веселин Шљиванчанин говорио је о многим личним питањима, али и открио до сада непознате детаље из времена проведеног у Хашком трибуналу. Такође, открио нам је многе нове детаље свог пријатељства и односа са Слободаном Милошевићем, и разјаснио како је дошло до чувеног поздрава са Готовином приликом напуштања Шевенингена.
Завршен 5. Медиа Маркет: СД штанд НАЈПОСЕЋЕНИЈИ! Рекордан број гостију, а ИНТЕРВЈУИ НИКАД ЗАНИМЉИВИЈИ! (ФОТО)
"Хришћанство је угрожено, морамо се борити против материјалног" Муамер Зукорлић о правим вредностима и породици
Дуци за СД: Има наде за Србију са Русијом и Кином, али свет пропада! Све се своди на то ко ће кога да закоље!
То је већ познато, и ја то стално истичем у својим интервјуима, ја сам Србин, изјашњавам се као Србин. Рођен сам у тој републици која се звала Црна Гора, и то је тада био део земље, као што се зове Шумадија, јужна Србија, али након тога када сам доживео све неправде, нарочито за време боравка и суђења у Међународном суду правде у Хагу, ја сам рекао – сад сви нека говоре да нису Срби, ја ћу рећи да сам Србин. Покушавали су да лажу и да много тога ружно говоре о Србима, и ја својим делима показујем шта сам и како се осећам. Знате, можете ви да се изјашњавате како хоћете, али ако ви не чините ништа, ако не доприносите свом народу и својој држави и ако не волите своју отаџбину, ако ничим не доприносите, онда је свако изјашњавање потпуно небитно. Ја се изјашњавам као Србин и ту нема никаквог спора.
Ми смо у школи некада јасно учили шта је нација, ко смо и чији смо, и како се опредељујемо. Мој унук је рођен у Немачкој, али зна да је Србин из Црне Горе и тако и каже, то му је једноставно усађено, а дете има само 3 године.
Да, то једноставно иде по моделу. Измисле и створи се нека вештачка творевина, и онда ти који су јадни и никакви, они се стално бусају у прса, и вазда покушавају да докажу како су они неки посебни, Црногорци, нека посебна нација, што заправо нема никакве везе. Када сам ја био млад, ја сам рођен 53. године, и ишао сам у средњу школу у Сарајеву, мене су сви звали и прозивали – "Ђе си Црногорчино!", а ја се никада нисам декларисао да сам Црногорац. Међутим, они су тада инсистирали на томе јер су волели тај народ, сада га више не воле.
Ево испричаћу вам један пример који ће вам најбоље одговорити на то питање. Ја сам доживео доста недаћа и незгода, и онда када сам 2012. године изашао на слободу, отишао сам да посетим своју родну кућу, тамо одакле су моји и одакле су ми преци и све је било запуштено. Ја сам то желео да обновим колико могу. Пронашао сам и довео мајсторе, из Мојковца и Колашина, да се макне коров, да мало поправимо стање. У неко доба позвао ме је владика Јоникије, он ме је посећивао у затвору. Зове ме и каже како су чули да сам ја ту и да обнављам мало кућу и пита да ли могу да дођу да ме посете. Наравно, рекао сам да може.
Кад сам дошао у своју кућу, читав тај кварт људи сви су долазили код мене, да пијемо ракију и вино, зезамо се причамо. И тако у 4 сати скидам оно моје радно одело, пошто сам и ја радио нешто, кажем мајсторима да праве паузу, да се све заустави, јер нам је данас празник и јер нам долази владика Јоникије. Кажем им да у 6 дођу на моју терасу да дочекамо владику и да поседимо са њим. И све комшије около обавестим да дођу, да дочекамо владику. У 6 се скупимо на моју терасу, само ја и моји најближи, стигао и владика, а никог около нема. Све само мир и тишина. Била је и једна жена која живи у Бачкој Тополи која ме замолила, питала да ли би она могла да дође, да пољуби владики руку, ја сам јој рекао да може наравно, да је владика добар човек, а оно нема ни ње кад је владика стигао. Дође време да владика оде, а нема никога. Ја питам жену зашто нема никога, где су нестали мајстори, она каже да не зна. Ја их викнем поименично, а они се јаве из поткровља. Скроз горе отишли, на трећи спрат, поткровље куће и тамо седе. Ја их питам шта тамо раде, а они ми кажу седимо, да вам не сметамо. Ја испратим владику, и вратим се на терасу и одједном се поново појавише сви. Ја их онда питам "Је ли бре људи, шта ово би, јесам ли ја негде погрешио, шта је ово? Што не дођосте кад је био владика?". И сад ми тај један мој комшија који живи ту одговара: "Весо, лако је вама. Ви сте сад доћи овде једно десет дана и ви одосте, и ко зна кад ћете поново доћи. А ми овде живимо. Да смо дошли да поздравимо владику, сутра би нам отпустили децу са посла и овде нам више не би било живота".
Ја сам за врло кратко време схватио да у Црној Гори све што помислиш да кажеш нешто лепо о Српској Православној Цркви, ти си непријатељ. А зашто, то нико не зна? Кад народ сам иде у ту цркву и зову и те владике и попове и на крштења и сахране, венчања, не зову друге. Али не смеју то да покажу јавно. Раније смо у Црној Гори били у ситуацији да породица породицу шпијунира, а сада шпијунирају чланови породице чланове породице, да би опстали. Недела се према нама и данас настављају. Ја знам још кад сам био официр, моји су војници морали да носе две капе. Једну униформе коју смо носили и другу српску, да се не убијамо међусобно. Главни циљ непријатеља је управо то да нас заваде, да се Срби кољу између себе. Њима смета све што је православно, што је добро. Ја сам све то окусио на својим леђима. То време није прошло. Данас поново траже неке који ће то урадити. Не свађају се ни Хрвати, ни муслимани, ни Шиптари, само Срби.
Да, тако је. Они се мрзе узмеђу себе, али се не свађају. Ево на пример, кад већ причамо о Албанцима, Рамуш Харадинај није смео да се појави тамо где су Тачијеви у затвору. Они су јако мрзели један другог, али они никако неће да се свађају између себе, то се не догађа, а наши су се свађали.
Ево да вам кажем из прве руке. О мени су свашта причали. Када тек дођеш у затвор, сви се солидаришу, сви се труде да вам олакшају, да вам нешто помогну. Али, да вам кажем, мене су тамо сви поштовали. Нисам се нешто посебно са неким посвађао. Не знам да ли су ме они волели, али су ме поштовали. Знате, у затвору влада закон јачега. Док је у затвору био мој капетан, Мирослав Радић, ми смо најпре били заједно. Када је он отишао, мене су сместили са шесторицом Шипрата и још двојицом, милим да су били неки из Руанде. Ја сам био у таквој ситуацији да сам у једној прилици готово морао да ударим једног од њих, од тих Албанаца. Мислио сам да ће након тога уследити њихова освета. Тада је дошао Рамуш Харадинај и рекао ми: "Господине Шљиванчанин, немојте да се секирате, ниједан Албанац се неће окренути против вас, и ми смо хтели да га бијемо". А тај је заиста био ужасан човек, неваспитан, некултуран, прави зликовац. У њему није било ничега осећајног, људског, није се једноставно понашао као човек. Ја сам са њима остао сам на том спрату и тако сам живео. Зашто су ме поштовали ја не знам. Ја сам рекао да сам се изљубио са Готовином кад сам пошао из затвора, и то је тачно, и објаснићу вам и зашто.
Истина о односу са Готовином
Када је Готовина доведен у затвор било је главно питање међу затвореницима какав ће бити сусрет Шљиванчанина и Готовине. Ја памтим једну ситуацију, требали смо да играмо у сали мали фудбал. Поделили смо се на тимове, као Срби против Хрвата. Ја сам изабрао неку своју екипу, са којом сам ја желео да играм. Играли смо против Хрвата, и мене је тад први пут зачудио Готовина, ја сам га тад први пут срео уживо. Дајем вам часну реч, он се толико трудио да се извињава ако ме и некад фаулира. Још пре почетка те наше утакмице ја сам стао на сред сале и рекао: "Слушајте људи ја сам мало незграпан и незгодан, па кад се окрећем мени руке машу, ја сам играо кошарку, нисам добар фудбалер, па ако неког ударим немојте да се љутите и немојте много да ми прилазите". Тако сам наступао, у том стилу. Међутим, он је био изузетно према мени коректан. Не само он, него многи Хрвати.
Србислав Филиповић за СД: СНС пружа стабилност Србији, бојкот опозиције је бесмислена ствар!
ШЕШЕЉ ОТКРИВА КАКО ДА С-400 ОСТАНЕ У СРБИЈИ! СД на штанду Велике Србије!
РАМПА ЗА тзв. КОСОВО! ШЕШЕЉ СРБИМА ДОНЕО МОЋНУ ПОРУКУ ИЗ МОСКВЕ, а она значи најгори кошмар за Албанце!
Рецимо кад су мене једном напали сви и моји Срби, то је било приликом једне шетње кад смо нешто расправљали, увек смо све расправљали у шетњи, а не у просторијама, јер се тамо све снима, а на том простору где се шетамо, снима се мало мање. Мене су преместили на један спрат где су били и Хрвати и Шиптари и муслимани, ја сам био дошљак, па сам им ваљда сметао и онда смо се једном баш посвађали. Свађа је била око стрељања крагујевачких ђака. Ја ценим све што је било у току свих задатака и свих ратова, и не може се заборавити да су нам велико зло нанели Немци у Крагујевцу када су нам убили невину децу и ђаке. Мене су напали моји Срби, и рекли су тада да су то све учинили партизани. Подржали су их и муслимани и Шиптари, као, прича је била да су најгори људи били партизани. Прича је била да су се партизани сакрили у шуму и да су из шуме помало нападали Немце јер су убили некога, а они су бежали. Оставили су нејач у селима, а онда су ти Немци дошли и из освете узели и побили ту нејач.
Мене је то јако разбеснело и рекао сам, сећам се тада је била киша и седели смо под надстрешницом неком, ја сам рекао да са таквим људима нећу да седим, и да идем као самотњак по киши. Питао сам их шта ће немачки војник у Крагујевцу. Једино се нашао господин Прлић, Хрват, који је стао у моју одбрану и рекао: "Слушајте господо, срам вас било, па једино вам Шљиванчанин говори истину. Ви њега сви нападате, а он је за вас Бог и ви сви треба да га поштујете, да га цените, да га славите сви". Прлић, он је Хрват, разумете, био је председник неке хрватске владе. И када сам то рекао да сам се пољубио са Готовином кад сам кретао из Шевенингена, то је тачно, знате, мене су кријући пустили из затвора.
Још кад сам први пут добио пресуду, ја сам требао да одем из затвора. Ја сам осуђен и мени је истекло тих пет година. Тад се цела Хрватска дигла на ноге, дошли су демонстранти у Хаг, то је била плаћена пропаганда, чак четири чартер линије њихове авионске компаније са демонстрантима је дошло, и кад ја напишем писмо том председнику суда, они неће да ми одговоре. И држе ме тако до децембра месеца, а у септембру изашла пресуда. Бесправно ме држе у затвору.
Ништа, једноставно не одговарају. Разумете, нема никаквог одговора. И ја сад тако чекам, шта ћете друго, можете ви да се убијете, да се буните, свеједно је. У децембру ми тако донесу одлуку да ме пустају на такозвану привремену слободу, под неким условима, јер је та пресуда као пуноснажна тек кад се жалбени поступак спроведе. Ја сам онда дошао кријући из затвора: дође увече тај управник затвора који треба да ме одведе и саопшти ми да ће ме ујутру одвети под тим условима и одем. После сам био поново осуђен, па сам се бунио и добио сам, дуга је то прича. И сад је требало поново да идем кући, а они ништа не говоре и онда увече у 21 сат долази управник затвора и доноси мој кофер и каже: "Господине Шљиванчанин, ви сутра идете кући. Донео сам вам кофер да се спакујете и сутра кад вас отворимо имате 15 минута да кренете". Ја му кажем "Господите управниче, па јел могу ја да се поздравим са људима, ја сам провео године и године овде", има обичај знате да се купи нешто да се части. Готовина је тад био осуђен и добио казну двадесет и нешто година, и од тад кад је добио казну више није излазио, био је стално забарикадиран у ћелији тамо на трећем спрату. И ја идем сад тамо да се поздравим, они ме пожурују све време. Ја дођем, а стражар тај ми каже да могу са свима, да ме они чекају, да је само Готовина закључан у ћелији и да неће ни са ким да комуницира. Ја кажем, сећам се неки Јан је то био, кажем "Јан, отвори бре ћелију, немој да развалим врата, хоћу да се поздравим, отвори ћелију". Стражар отвара ћелију, а унутра Готовина, све спустио, замрачио, лежи у кревету, и ја, како сам онако баш снажно ударио на врата, и кажем ја њему "Господине Анте, ево ја сам дошао да се поздравимо, јер ја идем из затвора". А он је ђипио из кревета, скочио је тако снажно, и само ме ухвати за врат, обеси се о мене и каже "Хвала вам што ме нисте заборавили, ја сам упознао једног изузетно доброг човека и увек би волео са вама да се сретнем". Изљубили смо се, рекао сам му да му желим свако добро и тако смо се растали. Ето, то су били такви односи.
Бивши НАТО официр Кристијан Каш открива како Србија може да поврати Косово и ко су наши највећи непријатељи
Ексклузивно за Србију Данас! Лав Пајкић ИЗЛАЗИ НА ИЗБОРЕ, а открио је и како је Контравизија ДОТУКЛА КОНКУРЕНЦИЈУ
МИША ВАЦИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА СРБИЈУ ДАНАС! Одговара на ОПТУЖБЕ за говор мржње, објаснио шта се десило у Бујановцу
То што су они били злочинци, што су убијали жене, децу, народ, то је њихов проблем. Ја се и данас тога ничега не бојим, нити плашим, идем нормално, крећем се. Ја генерално нисам имао неких проблема. Једино при крају то, када је већ донесена одлука да се иде кући Чермак, знате они су снимили филм о мени, како сам ја највећи зликовац Хрватске, све то што су слушали на суђењу, они су направили документарни филм. Они не признају то што је суд рекао, него сад на основу филма они мене осуђују да сам ја једини нанео зла хрватској држави, и да мене треба ставити на доживотну робију, и онда је Чермак и са тим њиховим истомишљеником, нашим човеком, коментарисали су како сам ја могао да избегнем тако нешто, доживотну робију. А то за шта су они мене оптужили, то нису злочини, то што ја волим нашу земљу, што волим своју војску, што волим своје војнике, то је природно, то нису злочини. Они су представили то као злочине, то што ја кажем да сам Србин и што волим свој народ.
Милошевић је углавном био резервисан према људима, а са мном је био успоставио врло коректан однос, и могу ето да се похвалим то време које сам провео са њим, излазили смо у шетње. Он је обично шетао некад са мном и причали смо о разним темама. Стекао је поверење у мене. И ево рецимо његове изреке, у шетњи се свашта прича па смо једном анализирали и неке људе који неће да дођу да сведоче за њега, а били су његови сарадници који га сада избегавају, он ми је рекао "Па Шљиво, боље је три дана живети часно па макар на мукама умро, него 10 година живети бесчасно. Ја верујем да ћеш и ти тако". И њему су вероватно нешто нудили, исто као што су и мени, и сваком они нуде тамо неке сарадње и договоре, али вам нуде да лажете. А како могу да лажем, како могу да лажем и да сутра дођем и гледам вам у очи.
Његово понашање у затвору је било достојанствено, и он је, по мени, имао најгоре услове од свих нас у затвору, ја сам једно време имао делимично услове као он, зато што сам ја ухапшен, нисам се добровољно предао. Ја сам био једини ухапшен у то време у затвору, и Милошевић, ови су сви остали отишли добровољно. После су ухапсили Краџића и Младића. Милошевић је имао стално само надгледану посету, све је имао надгледано, све прислушкивано, и само то да имате тако, ја знам како је, ја сам једно време имао ту надгледану посету, то значи да кад вам неко дође у посету, стално сте под камерама, и још плус одреде две жене Хрватице које слушају и преводе шта ви причате и неће да изађу из те просторије, него бораве са вашом посетом у тој просторији. Наравно да се осећате мало нелагодно, али то мени ништа није ни сметало, шта ме брига, ја причам, али вас свакако мало боли. Милошевић је имао то, и онда, на пример, он није смео да иде на спорт, ја сам га водио на спорт, зато што су му претили, а тамо у халама, долази до свађа, туча…
Ко му је највише претио?
Претили су му многи, Шиптари, муслимани…Хрвати су га поштовали, претили су му чак и многи наши из Републике Српске, а ови Срби одавде, они некако нису ни желели да дођу са њим у контакт као што су ови његови који су били већи руководиоци, па они скоро да нису ни ишли на спорт кад он иде. Ја сам тражио од њега да иде да би човек мало шетао, и ето, на пример, изаберем да играмо одбојку, зато што ту нема контакта. Кажем Слоби да буде на мрежи и изаберем своју екипу, а увек мора у противничкој екипи да буде и Шиптара и муслимана, и ја њима кажем да је Слобо први пут овде и сервира, играће се све док Слобо не пребаци лопту преко мреже и тек онда почиње борба за поен. И они ништа, а онда се нађе Србин који каже да откако сам ја ту да хоћу да уводим некаква нова правила, да идем са Слобом да увежбавам… Ја се не љутим, и играмо даље, он не сме да прекине. Слобо сервира и непријатно му, а ја му кажем не, не, сервирај све док пребациш.
Па нисмо увек, али били смо некад због појединаца, не кажем ја, имате много добрих и честитих људи, то су само увек поједини изроди и негативни људи који мрзе саме себе, па онда после мрзе и друге. Не можеми ми да се љутимо на народ и на Слободана Милошевића, председника, јер он је, хтели ми то или не хтели, био наш председник, па ето, такав какав је, а био је легалан, изабрао га је народ на изборима. Е сад сви бисмо ми хтели, можда и ја мислим да сам био бољи и да бих ја то боље од њега, можда неко други мисли да је бољи... Једноставно је, пријави се тамо, па нека те изаберу, па иди... Али, ти мораш као институцију човека да поштујеш, и да знаш да је то био шеф твоје државе и ти ту институцију поштуј. Нема везе, смењен је, смењен је и здраво, то је то. Не мораш ти ни да титраш њему, да клечиш на коленима, али заштити га ако можеш.
Међу првима који су дошли да ме бране, поред многих ђака, ученика, моје родбине, пријатеља, мог брата који је ту био први, да не помињем своје ћерке, брата од стрица, међу првим људима које сам видео да је дошао био је господин Вулин и господин Вучић. Они су дошли први. И Вулин је на вратима везао жицу, ја сам гледао то све. Ја сам имао оружје, бомбе, моја ћерка је била мала и скочила је на мене, и легла је на мене и рекла "Тата ја ти не дам ово оружје". Она је била са једном девојчицом која је учила енглески језик ту у соби код нас, а ја сам отишао да се истуширам пошто сам већ знао да ћу да идем. Знао сам ја да ме јуре и да ме прате, али сам и знао да не могу стално да се одупрем свему томе, јер су били свуда. Ја сам увек, не само Вучићу, Вулину и Прелевићу, него и многима другима дужник, свим тим људима. Постоји и снимак мога хапшења на којем се могу видети многи људи, Вулин је чак и лежао у затвору, а ја њега тада нисам познавао. На промоцији моје књиге у Темерину, кад су ме звали 2012. године, кад сам дошао из затвора, баш те године правили су промоцију књиге "Бранио сам истину“", рекли су ми да је дошао господин Вулин и да жели да држи говор и питали ме да ли ми то смета. Ја сам им рекао да су они организатори и да је та одлука њихова. Он је одржао тако леп говор тада. Рекао је како никада није срео уживо Веселина Шљиванчанина, али како зна моје речи, почео је да понавља то што сам ја изговарао, и рекао је како је због тога ту. Одржао је врло леп говор.
Све док није дошло до промене власти 2012, а посебно 2016. године, и ја и многи други људи који су били у том Међународном суду у Хагу, осуђивани смо, нисмо имали право да се појављујемо, иако смо све за шта смо осуђени одлежали. Од промене власти променило се све, не само према мени, него према свима, ја живим потпуно нормално. Ја ништа не тражим, мени су моји борци и инвалиди донели листу од 10 хиљада потписа да идем у Скупштину, ја нисам хтео. Чак сам морао да водим и мог адвоката на састанке, да им објашњавам да то није за њих добро. Ја сам им рекао да би мени било лепо да ја тамо будем посланик, да примам плату, али да ја не могу да им помогнем јер ће мене сви да нападају, ја знам како је то. Говориће како сам ја суђен, причаће о мени, и да је зато боље да изаберемо неког младог човека и да га подучимо како треба. Онда сам однео ту листу господину Вучићу и рекао да му верујем, да се бори и да помогне овим људима, да ја одустајем од мог посланичког мандата и да ја нећу у Скупштину. Донео сам му листу свих који би гласали за мене, моји борци, инвалиди, добровољци и тако даље. Ја се дружим, идем свугде где могу, објашњавам људима што могу, помажем им оно што могу, и могу вам рећи да има много часних примера међу нашим народом.
"Хришћанство је угрожено, морамо се борити против материјалног" Муамер Зукорлић о правим вредностима и породици
Други по реду Сајам Ј=ДНАКИ: Једнакост и уважавање различитости, а ево због чега је то битно за све грађане Србије!
Зоран Буђић Кобра за СД: ''Ја немам конкуренцију, сам себи сам конкуренција''.
Ја сам чак написао то у мојој књизи. Можда ја нисам изабрао најбољи позив који постоји, али за мене то јесте најбољи пут. Ја бих опет ишао да будем официр, поново бих радио часно, поново бих волео да будем у јединицам у којим сам био. И ти људи су мени помагали, али ја верујем да сам и ја мојим ставовима и понашањем допринео много томе, да сам васпитао многе генерације, часних и добрих људи који и дан данас кад ме сретају поносе се што су били код мене и ничега се не стиде.
Да, зато је све то било и толико тешко и напорно, али некако, иако можда има што шта боље, ја сам се био у то уживео, радио сам часно, и лепо је бити са младим људима и васпитавати младе људе. То је најбитније.
"Свет могу да мењају само креативни људи" Чувени сликар Милутин Обрадовић открива како се четкицом бори против дигиталног доба
МЕСТО ГДЕ СЕ ОТВАРА РУДНИК ПОЧИЊЕ ЖИВОТ: Шта за Србију значи рударство и колика је корист грађана?
Удружење "Друг није мета" одржало панел: "Зашто је друг постао мета – утицај медија на пораст вршњачког насиља"
СД панел дискусија на 5. Медиа Маркету: Шта о Србији говоре читани текстови на порталима? (ФОТО/ВИДЕО)
11 ГОДИНА СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ: Вучић поручио младима: "Останите овде, створићемо СРПСКИ САН!"(ФОТО/ВИДЕО)
