ЉУДИ ВЕЛИКОГ СРЦА ИЗ МИЛОШЕВЦА КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ: Othranili 5.500 туђе деце!

У организацији сеоског Центра за смештај незбринуте деце, ове брижне и племените жене, чија је душа шира од Поморавља, до сада су othranile више од 5.500 напуштене деце из Србије, али и деце из свих република некадашње заједничке државе Југославије.

- Наравно, да главни терет одгајања деце сносе жене, али ова племенита мисија не би била могућа да у њој пуним срцем не учествују сви укућани, најчешће по три генерације истовремено. Од бака и дека, преко родитеља, до биолошке деце. Већ деценијама, овим дивним људима је то начин живота - каже директорка центра Милица Лукић Момировић.

Цела једна књига би била потребна да се поброје сва деца која су трагичне судбине и неодговорни родитељи оставили над животним амбисом, а која су играјући се на ливадама овог питомог села на левој обали Мораве изашла на прави животни пут. Постала људи.

Засновала своје породице, изродила своју децу. Да их уче неизмерној љубави коју су она осетила на грудима туђих мајки, на мишицама и жуљевитим сељачким рукама туђих очева.

Овај Вучић је стварно диктатор

Десетине књига би биле потребне да се опишу све патње кроз које су мали анђели прошли, муке које су њихови хранитељи имали са њима....али и све радости које су заједно доживели. Због првих зубића, полазака у школу, првих петица и првих љубави.

И све туге. Кад деца одрасту. Кад дође време да птићи полете из гнезда, да се осамостале и крену путевима своје судбине.

- Као и права мајка пребринула сам сваки њихов плач, одболовала сваку њихову бољку и радовала се свакој њиховој радости - каже Катарина Дешић, деведесетогодишња старица, под чијим брижним оком је одрасло и родитељску љубав упознало двадесет и петоро напуштених малишана.

– Трудила сам се да им пружим што више топлине какву сам понела из свог родитељског дома и да никад не осете пустош какву сам ја у детињој души осетила када су усташе 1941. године разориле моју породицу. А кад дође време за растанак, са њима оде и део душе - каже Катарина.

Исту причу би могла испричати и њена комшиница Бранка Филиповић, која је othranila, са срећом упознала и на породичну топлину навикла 20 малишана. Или Добрила Радовановић из суседног Трновча са "своје" шеснаесторо деце, Радмила Маринковић са тринаесторо...дугачак је списак. Требало је много ових мајки хероја да би се 5.500 деце othranilo, љубављу задојило и за животна искушења припремило.

У овом тренутку у Милошевцу, у 122 хранитељске породице, срећно детињство живи 184 деце. Од којих су осамдесеторо деца са посебним потребама. Којима су добри људи из Милошевца и родитељи и лекари. Двадесет и четири сата дневно.

ВЕЛИКА ПЛАНА И ЖАБАРИ: Електродистрибуција у замену мреже уложила 300.000 евра!

- Најмлађе дете има само 18 месеци. Али, биће најмлађе још само неколико дана, јер приводимо крају процедуру за смештај једне једномесечне бебе – с поносом и тугом истиче Милица Лукић. С тугом, зато што ће мајушно створење одрастати без својих родитеља, а с поносом зато што су му баш њен Милошевац и њена установа нашли сруге родитеље. Који ће га више волети.

Ова лепа људска прича, која би и душу од камена топлином испунила, почела је 1931. године, заједничким прегалаштвом племенитих људи из Завода за заштиту мајке и детета у Београду и Здравствене задруге у Милошевцу.

Из Београда је у Милошевац дошао др Амброжић и о тој идеји разговарао са првим доктором у селу Спасенијом Симић и члановима месног Одбора здравствене задруге. И нешто касније, из Београда је стигло првих шест малишана, које је докторка Симић разместила по кућама својих пријатеља.

Остало је записано да "људи у почетку нису то радо прихватили, али због великог ауторитета докторке Спасеније, сложили су се“.

ЗА ПОХВАЛУ: У општини Велика Плана има мање запослених него што је дозвољено

Данас је Центар за смештај деце понос не само Милошевца, већ и Велике Плане.

- Поносимо се манастирима Копорином и Покајницом, најстаријом основном школом у Србији која се налази у Крњеву, трагичним Радовањским лугом где је несрећни српски усуд пресудио великом и непоновљивом Карађорђу, али ништа мање и стварном бајком о племенитости коју већ девет деценија исписује бескрајна душа наших људи – каже Драгана Грујић, директор Центра за социјални рад у Великој Плани.