Марија је дошла да сахрани своју рођаку, али када је чула шта треба да уради ЗГАДИЛА се за цео живот (ФОТО)
Није могла да верује шта јој траже
То чак и свештенство Српске православне цркве не признаје.
Смрт је саставни део живота и, по хришћанском веровању, она је прелазак из овоземаљског живота у небески вечни.
У Ваљеву нема места за мртве: Сахрањују покојнике где стигну, чак и на војној земљи
Најбизарније гробље на свету налази се у Црној Гори! Нећете веровати чега су се Ђетићи досетили
Поред разних обичаја којима се ми Срби служимо, постоји један који је само код нас устаљен, а то је изношење хране на гробове.
После смрти, када се особа која је умрла сахрани, стари српски обичај налаже да треба да се нешто поједе и попије за душу покојника. И због тога, увек када се иде на гробље понесе се нека храна, пиће и цигарете које се оставе на плочи или поред гроба.
На овом гробљу у Србији, као и на скоро сваком другом, на сваком гробу стоје шоље (или са кафом или чисте), чаше, послужавници са тањирима, виљушкама и кашикама.
Марија је госпођа средњих година која је цео свој живот провела у Француској, али открила је да има рођаке у Србији када је примила позив од непознате жене која ју је обавестила да јој је рођака, након смрти, оставила наследство.
Када је дошла у Србију како би организовала сахрана, сусрела се са низом обичаја за које није знала. Све јој је било занимљиво, осим тога да се покојницима носе храна и пиће. Када су јој мештани саопштили шта све треба да урадин након смрти своје рођаке, замало се није срушила.
Одлучила је да прихвати те наше обичаје само овај пут, како не би испала некултурна, али знала је да то неће наставити да ради.
Парастос
Парастос се одржава у четрдесети дан, а народни обичај је да се мале количине хране и пића износе на гробље. То би требало да буду симболичне количине, међутим, у неким крајевима Србије се на гробовима овом приликом приређују праве гозбе. Српска православна црква ово не прихвата и не признаје као православни обичај.
После помена могу се позвати присутни да дођу бившој покојниковој кући, али се позиву одазивају кумови и најинтимнији пријатељи. Ако се помен одржава у храму, све се припрема као и за помен на гробу. Храна се не уноси у храм.
Кад је у питању спремање хране, потребно је нагласити да јела, ако се већ спремају у време мрса, морају бити мрсна, а у време поста – посна. То се односи на храну која се припрема за сахрану и парастосе.
Код Руса другачије
У Русији се изношење хране на гроб сматрало великим светогрђем, јер су за нас хришћане гробља светилишта. Храна се може видети искључиво на Задушницама, и то после парастоса који се обавља у храму.
Након тог парастоса се народ окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње.
Годишњи парастос
Годишњица или годишњи парастос даје се годину дана после смрти или у суботу која пада пре годишњице. До тада треба подићи гробно обележје или споменик. На годишњицу се позивају свештеник, родбина и пријатељи. Тад се такође спрема вино и жито, а свештеник ће одржати парастос.
Обичај је понегде да се и тада износи храна на гробље или се спрема ручак код куће.
Протекле године од дана смрти завршава се циклус појединачних смртних обреда. Касније се покојнику дају само општа подушја, односно задушнице.
У многим крајевима даје и полугодишњица, односно шестомесечни парастос. То је у народном обичају, а црква га не прописује. Нормално, свештеник ће изаћи и на шестомесечни помен ако га породица позове.
