Ово је Ајвор Робертс - британски дипломата чија је анализа краја каријере Ђукановића направила ПРАВИ БУМ! Ево и зашто

Једна од разлога лежи у томе што Роберста, који је годинама "дрмао" Балканом, многи држе за особу која кад каже неком збогом - то и заиста значи збогом.

- Кад на неког више не рачунамо, онда сер Ајвор потпише текст... - само је један од коментара на значај овог времешног Британца након његове анализе о Ђукановићу, насловљене "Време је да најдуговечнији владар у Европи оде".

Реч је о једном од најискуснијих и најстаријих британских дипломата, одличном познаваоцу прилика на Балкану, аутору књиге о Слободану Милошевићу кога је називао "пироманом и ватрогасцем", сведоку из Хага, али и политичкој фигури која још пре више од деценију предвидела поделу Косова, односну неку врсту решења које би било добро и за Србе и Албанце. Данас, 12 година касније, ми се баш таквим темама бавимо.

Када прочитате његове ставове о Косову, Босни, Србији, Великој Албанији, Милошевићу, Младићу, Хашком трибуналу... тешко ћете се отети утиску да је овај каријерни дипломата давно превидео путању којом ће се регион кретати.

"Решење о Косову треба тражити у некој врсти поделе, која ће обе стране оставити подједнако незадовољне", један је од Робертсових ставова када је реч о јужној српској покрајини изречен још 2007. године.

Он је својевремено у интервјуу за BBC рекао да би било много боље да се подели покрајина и нанесе бол обема странама, него да се усвоји "апсолутистички декрет Мартија Ахтисарија". Његово мишљење је да границе треба да се "померају ако постојеће не пруже осећај сигурности и просперитета грађанима".

Говорио је и да је током 20. века, "ко год је био главни пас на Косову малтретирао је другог", и да се то највише видело у случају бившег председника СРЈ Слободана Милошевића.

Својевремено је казао и да је било тешко замислити да ће Београд и Приштина постићи било какав споразум, "пошто је косовским Албанцима већ речено да њихов став о независности подржавају САД и ЕУ".

- Када је председник Буш посетио Албанију, рекао је ентузијастима да Косово треба да буде независно. На тај начин, уклањајући било какав подстицај за косовске Албанце да компромитују свој став о независности, САД су фатално поткопале преговоре пре него што су почели. Имајући то у виду, када је Запад углавном посвећен подржавању квалификоване албанске независности, а Русија исто тако посвећена блокирању било каквог споразума у Савету безбедности који не подржава Србију, можда је време да се размотре маштовита алтернативна решења - писао је Робертс.

Писао је и да је "статус кво" веома нестабилан, и да се мора променити на начин који га чини бољим, а не лошијим.

- Косово треба да постане независно, али не у оквиру садашњих граница. У оквиру преговарачког процеса, једна од искључених опција (самонаметнута од стране међународне заједнице) је да Косово не треба да буде подељено. Тешко је разумети интелектуалну потпору ове политике када је стара Југославија прогресивно подељена, и када је предлог да се Косову да независност сама по себи подела Србије - сматра Робертс.

Говорећи о косовском проблему, он је још казао да су Срби "збацили" Милошевића, да су након тога живели у складу са правилима међународне заједнице, али и да су се након тога суочили са "кажњавањем губитком скоро 20 одсто своје територије”.

- То није политика која ће вероватно ојачати већ крхку биљку демократије у Србији. Пожари национализма ризикују да се поново запале - писао је Робертс.

Робертс је говорио и о уједињењу Косова са Албанијом, рекавши да је косовским Албанцима речено да им није дозвољено да се у случају независности уједине са Албанијом.

- Ово је апсурдно. Ако две независне земље слободно желе да се уједине и не дестабилизују своје суседе на тај начин, не постоји оправдани разлог зашто би их требало спречити да иду напред. Без обзира на побожне наде Запада и његових дипломата, мултиетничност је пропала у Босни и на Косову. Али, одлучност да се пориче овај неуспех довела је до неповезаних политика Запада, подстичући на већу централизацију у Босни да ослаби ентитет босанских Срба у корист централне владе у БиХ, док иде у другом правцу на Косову до тачке сецесије. Како су се тежње Запада за толеранцијом и мултиетничношћу на Косову показале као толико празна реторика, морамо наметнути решење које нуди сигурност обема заједницама. То захтева поделу Косова - писао је он за "Индепендент".

Ајвор Робертс је аутор књиге "Разговори са Милошевићем", о некадашњем председнику СРЈ Слободану Милошевићу, кога је назвао лукавим и интелигентним човеком који "није имао дугорочну стратегију".

Писао је како је током свог службовања у Југославији, "у време њеног издисаја" од 1994. до 1997. године, Милошевића често посећивао у његовој "готово напуштеној и тмурној председничкој палати у Београду, где би га обично затицао иза огромног празног стола, на којем је стајала фотографија одане супруге Мирјане".

Како је писао, Милошевић је био срдачан и шармантан, али је знао и да се "напије и да буде насилан". Нагласио је да је парадокс Милошевићевог режима био тај што се српски лидер повукао из јавног живота средином 1990-их, када је Робертс дошао у Југославију, и што га је било тешко видети или чути у јавности.

- Невидљив и нечујан, приказиван је у свега неколико слика (у медијима) - рекао је он, али и поред тога "његово туробно присуство се осећало у сваком центиметру Београда. Изгледало је као да је он једина тродимензионална фигура у српској политици".

Међутим, навео је и да је поседовао изузетан шарм и да се могао сетити детаља из приватног живота људи.

- Он би "фиксирао" посетиоце својим плавооким погледом - наводио је Робертс.

Међутим, писао је и да је иза "његове очите пажљивости и смисла за детаље била је потпуна индиферентност према судбини многих његових жртава, међу којима је и његов некадашњи политички патрон Иван Стамболић".

- Без дугорочне визије о сопственом политичком опстанку, његова је главна стратегија била да игра улогу и пиромана и ватрогасца на Балкану, распирујући ватре како би их затим гасио - један је од Робертсових утисака.

Истакао је да је био изненађен што је у Милошевићево доба владала клима готово константног "међусобног рата" између политичких странака у Србији, између Милошевића и босанских Срба и међу лидерма српске опозиције, које он није повезивао с изразом "Заједно".

- Пред крај рата у БиХ, још једног од пожара које је Милошевић помогао да се распламса, да би га потом гасио, српски председник је био све тиши и равнодушнији, али и веома љут због својеглавости лидера босанских Срба "три К": Кољевић, Караџић и Крајишник - навео је у књизи.

Када су 1995. босански Срби заробили припаднике мировних снага УН-а, присетио се Робертс, Милошевић је изгубио стрпљење и обавестио их да уколико не ослободе таоце, наредиће да их убију.

Када је Србија поново ушла у сукоб, овога пута на Косову, причао је британски дипломата, Милошевићево самосажаљиво расположење се погоршало. Он је уверавао и самог Робертса да ће Србија без њега бити "катастрофа", да би му на задњем састанку рекао да је "превише веровао људима".

Према његовом суду, Милошевића је све више обузимало "сумрачно" расположење и чинило се да себе види као "новог кнеза Лазара".

Сер Ајвор Робертс био је и сведок на суђењу Јовици Станишићу, некадашњем припаднику Државне безбедности (ДБ), који је на челу ове организације био у периоду од 1991. до 1998. године. У то време, и током ратних деведесетих, Робертс је по сопственом признању учествовао у преговорима који су вођени "на терену, у име међународне заједнице, са београдским властима".

На суђењу Станишићу је говорио о томе како је у време када је стигао у Београд, 1994. године, главна тема била нарушени односи између српских власти у Београду и руководства босанских Срба.

Говорећи о Милошевићу и тим, ратним годинама, рекао је да је његов утисак да "Милошевићеви мотиви за прихватање напора за изналажење мирног решења нису били засновани на хуманистичком или алтруистичком интересу за мир, већ да је он био итекако свестан тога да је војна прилика за победу у босанском рату пропуштена, пошто се војска босанских Срба дословце распадала".

Међутим, говорио је и о томе да је упркос поремећеним односима између Београда и босанских Срба, сарадња "на војном нивоу, укључујући све врсте размене и подршке, била настављена на уобичајен начин".

- И војска, и полиција, и Државна безбедност су још увек помагале босанским Србима. Тачно је да Милошевић није био у стању да контролише босанске Србе, деловало је као да више није могао да контролише чудовиште које је сам створио - рекао је Робертс.

Освртао се и на поједине учеснике ратова деведесетих у БиХ, попут Ратка Младића, за кога је рекао да је толико "полудео због начина на који је Британија третирала Србе да је почео да псује британске свилене кошуље, тврдећи да ће престати да их носи".

Ајвор Робертс је иначе из Ливерпула, а школовао се на Сент Мери колеџу, као и на Универзитету у Оксфорду, где је и данас почасни сарадник. Дипломирао је и магистрирао на студијама модерних језика, а још давне 1968. се придружио Министарству иностраних послова и Комонвелта као трећи секретар.

Његова дипломатска биографија је веома живописна, јер је службовао готово у свим крајевима света: похађао је студије арапског језика у Либану, радио у Паризу, затим у Луксембургу, а при Министарству иностраних послова био је ангажован и у источноевропском и совјетском одељењу. Такође, кроз своју каријеру бавио се и Западном Европом, а касније и европским интеграцијама радећи на заједничкој пољопривредној политици тадашње Европске заједнице.

Био је и први секретар Велике Британије у Аустралији, кратко време је радио и у тада новој, независној држави Вануату (бивши Нови Хебриди) као политички саветник у време побуне. Одатле се поново враћа у Аустралију и, након те "туре" од неколико година, враћа се у Лондон, односно у Форин офис.

Ни ту не остаје превише дуго, јер се почетком деведесетих сели у Мадрид, а након тога и у Београд, најпре као отправник послова и генерални конзул у Београду где, након признања СРЈ од стране Велике Британије, постаје амбасадор.

Током свог боравка у српској престоници водио је преговоре у име међународних посредника (Давида Овена и Карла Билта) са југословенским властима и босанским Србима. Београд напушта крајем 1997. године, након чега почиње да ради на оксфордском колеџу, али не задуго пошто одлази у Ирску као амбасадор, где проводи четири године (од 1999. до 2003. године. Након те службе, последња му је била у Италији, где је до 2006. био амбасадор.

Након повратка у Велику Британију, Робертс повлачи из дипломатске службе и пензионише, али ту његов рад не преестаје, јер постаје председник Тринити колеџа у Окфорду. Иако је Британац, он је 2007. године, и након што је прича око Брегзита почела да се одмотава, узео ирско држављанство, чему може да захвали оцу који је  рођен у Белфасту.

Ајвори Робертс је био и председник Већа британске школе у Риму и покровитељ Венецијанског фонда “Перил”. Такође, члан је Одбора Краљевског колеџа у Мадриду и члан Међународног саветодавног одбора Независне новинске и медијске групе.

Робертс иначе има супругу и троје деце.