ЈАСМИНКА ИШЛА ИНСТИНКТОМ МАЈКЕ ПРОТИВ НАУКЕ: Петар добио високу температуру и осип - открила ПОСТКОВИД СИНДРОМ (ВИДЕО)
Како се до почетка ове године нисмо сусретали са корона вирусом, инфекција, симптоми, лечење па и сам опоравак нису још увек сасвим познати лекарима.
Тако је Јасминка Кавчић била прва у Истри која се сусрела са постковид синдромом, након што је један од њена два сина прележао Ковид без симптома.
ПРЕДСЕДНИЧЕ, СВЕ СИ БИТКЕ ДОБИЈАО: Најјача порука Додику у борби против корона вируса (ФОТО)
У СРПСКОЈ 114 НОВИХ СЛУЧАЈЕВА: Тестирано само 500 особа
СЛОВЕНЦИ ПОПУСТИЛИ МЕРЕ: Од сутра до 5. јануара ублажен локдаун
Јасминка објашњава да нико из њене породице, осим сина Петра није имао Ковид-19, барем нису знали да га имају, а потресно искуство и суочавање са постковид синдромом описала је детаљно за ХРТ.
- Божић је. Никад пре, а имам 49 година, нисам га осетила овако интензивно. Родио се Исус. Уз мене се стиска дечак који ће ускоро напунити своју прву деценију. Пре три дана као да се родио поново. Преболео је Ковид. И, кажу лекари, недељу, две након тога током опоравка добио је мултисистем инфламаторни синдром - МИС-ц. Гуглала сам …. "Ц" значи children. Дечји. Јер, има и А. Адулт. Постковид синдром који погађа и одрасле.
У Хрватској се о оба синдрома мало, готово ништа не зна. Уверила сам се на личном искуству. Моје дете дошло је с високом температуром у дечју болницу Кантрида недељу дана пред Божић. И сви су мислили да има вирус. Сви осим мене. Мајчински инстинкт ми је говорио да је нешто горе. Али, како то инстинктом против науке?".
Потом је описала шта се догађало 4 дана пре тог петка.
- Уторак поподне је. Петра купим из продуженога боравка у основној школи као и сваког дана око 16 сати. Ученик је трећег разреда. Одличан. Одговоран. Каже ми одложивши торбу на фотељу да га боли глава. Ништа пречудно, зна неки пут да га заби глава. Дајем му Лупоцет таблету, сирупе не воли. Проверавам сат касније како је. Каже добро је. Глава га не боли. Поподне и вече теку уобичајено, домаћи, игра с братом. Има млађег брата, ученика исте школе, само првачића. Школа је донедавно била онлајн, због Ковида. Нико није био скоро болестан, додуше јесте разредна, али прошло је више од месец дана и нико из разреда се није јављао да је болестан па је дан раније, у понедјељак настава опет кренула по моделу А. Сви срећни. И клинци и ми родитељи.
Спавају у својој соби, сваки у својем кревету. Само нас ходник дели. Заспали су око 22. Викнула сам гаси светла и телевизију. Сутра је школа. И онда сам се усред ноћи пробудила. Опет онај осећај. Да нешто не ваља. Отишла сам у њихову собу. Слушам Петра како плитко и брзо дише. Нешто није у реду. Пипам чело. Гори. Будим га. Збуњен је, није сав свој. Будим га јаче. Каже ми, мама, лоше сам сањао. Јако лоше. Ухватила ме паника. Моје дете које савршено спава је лоше сањало.
Како у наставку пише, знала је да нешто није у реду.
- Селим га у свој кревет да не будимо брацу. Меримо температуру старим добрим живиним топломером којег нам је у наследство оставио покојни комшија. Гори, али стрпљиво стиска топломер под левом руком. Пуних 6 минута. Треба 5 кажу, али ми увек још 1 више. Никад се не зна. Вади. Гледам. Исусе, Петре имаш 39,9.
Руке су ми дрхтале, желела сам да вриштим али нема од тога помоћи. Дајем му таблету Лупоцета 300, сируп не воли. Тресе се. За пола сата мерим опет 39,7. Ужас. Кажем му, идем да напуним каду па ћемо температуру скинути водом. Клима главом. Увек је био послушан".
Пола два је ујутру, Петров брат и бака спавају, док Јасминка покушава да му снизи температуру.
- Тихо силазимо у купатило, помажем му да се скине и седне у каду с 5 прстију млаке воде. Паше му, каже… залива се сам пластичном чашом. Након 15 минута га облачим, враћамо се у кревет и меримо температуру. 38,5. Пала је мама, каже срећан. Боли га глава. Још дрхти. Стиска се уз мене и осећам како се извија, трзајно. Необично, мислим. За пола сата га пипам, чело је орошено знојем. Звучно дише. Није претопао, размишљам. Гледам на сат, прошло је два. Лупоцет ће деловати, заспаћу с њим.
- Мама, повраћаћу! - пробудио ме. Брзо трчим по посуду. У трку видим 4 је сата. Он повраћа душу. Тресе се. Гори. Меримо. Опет 39,7."
Шта је ово???
"Никад у животу није повраћао осим кад га стара бољка ларингитис на то натера. Никад није имао такву температуру. Осим једном кад је због синуситиса завршио на Одељењу ОРЛ пулске болнице. Иначе, здраво је дете. Чисте беле коже. Дочекали смо среду јутро борећи се свака три сата с температуром бештијом која је јурила ка 40 немилице. Главобољом. Повраћањем. Дрхтавицом. Размишљам о разреднином Ковиду. Каже Петар да седи у првој клупи. Мучи ме то. Можда је покупио од ње… Зовем Завод за јавно здравство. Објашњавам. Школарац је. У кући је 80-годишња бака. Брат иде у школу. Желим тестирање", пише "ХРТ".
Одмах су заказали тестирање.
"Среда је 11 сати. Петар је први пут тестиран. Брзи тест је негативан. ПЦР треба причекати неколико сати. Петар је под бруфеном. Одлазимо кући, зваће нас око 15 за налаз. Дошли смо кући. Повраћа. Сада слину. Јер ништа није јео од синоћ. Све поврати. Пије гутљај кад га молим. Послушан је до бола. А видим да му душа на уста излази. Свака три сата рушимо 39. Он је слаб. Лежи. Слабо комуницира. Примећујем чеше се по длановима. Каже, мама дај ми антиалергијску крему, сврби ме. Црвено је подно палчева. Упаљено. Као стара кожа. Мажем му крему. Чеше се по табанима. Гледам их. Као да је на жеравици стајао. Што је ово, панично мислим на онај мали гласић у мени - виче, виче, виче… Чекамо налаз и скидамо фебру."
"Ја упорна, гласић вришти, не одустај!"
"Молим Вас, уради тај тест. Професор пристаје. Каже, сутра ћемо Петру још неколико тестова урадити, ајде, направићемо и тај, да будемо мирни. Први пут у недељу дана мирније спавам. Сутра поподне долазе два професора. Тест на антитела на Ковид - позитиван је. Петар је прво дете у Истарској, односно и Приморско-горанској жупанији, један од тек неколико њих у Хрватској које има МИС-ц. Мулти системски инфламаторни синдром. Чим су поставили дијагнозу дали су му у 16 сати терапију, 12-сатну, имуноглобулина. Опет непроспавана ноћ за мене, сваку сам бочицу коју су сестре мењале сваких сат и по одгледала. Кап по кап. Петар први пут у недељу дана мирно спава. Боже, који гушт га је гледати".
Ујутру је Петру коначно боље, осип се повлачи.
"Очи полако враћају сјај, отеклине сплашњавају. Живнуо је. Срећан. Он. Ја. Сестре пресрећне. Лекари срећни. Сви смо срећни. Температуре нема. Почиње мерење количине мокрења, уноса текућине, прва храна на уста. С инфузије је скинут. Више не добија никакву терапију. Враћа ми се мој син, видим из сата у сат. Осипа нема у среду ујутро. Апетит расте. На дан попије литру и по воде. Мокри уредно. Први осмех је ту. Живахни коментари док пребире по тик току… Мој син је ту. Контролни налази, први, па други, па задњи трећи… све бољи. Каже професор - мама можете кући. Отпусно писмо на две странице. Као новинарка, али и мајка питам је ли Петар сад заштићен неко време од Ковида. Јесте. Може ли, ако случајно након тога опет се зарази Ковидом, опет да добије овакву реакцију?"
Нису знали да јој дају одговор.
- Нема још релевантних истраживања, има само личних искустава родитеља, и то у иностранству. Искрено, на Вашем детету и ми учимо, искрен је професор. Колико год ме то стрефило, ценим искреност. Знам да ни лекарима није лако. Ово је гадан вирус. Да, тек један од вируса. Али, подмукао. И још нов. На Бадњак смо дошли кући. Петар и брат су се поздравили. Мушкићи, неће да кажу ни рећ, али видим ја, мајка сам им, драго им да су опет заједно. Отишли су у собу да играју игрице. Ја села за мобилни и одговарам на силне жеље драгих људи, колега, познаника, рођака, пријатеља…. Боже, колико вас има. И колико нам је обома значила свака ваша реч, упућен савет, ваши телефони у инбоксу, ако шта затреба…. Неизрециво. Неизмерно. И та снага помогла је у победи. Следи половина године избегавања тежег физичког напора, нема физичког у настави, његовог омиљеног предмета. Годину дана учесталих контрола на Кантриди. Али, можемо ми то. Ја морам. А он је и иначе послушан и одговоран.
На крају, Јасминка апелује на друге људе да прате симптоме и реагују.
- Ово није смејурија, измишљотина, фантазија, урота. Ово је болест, а ми можемо и морамо да победимо - закључује Јасминка.
