МАТИЋИ СА КУПРЕСА: Нова књига пуковника Мирка Матића

Горштачког народа који је до последњег рата чинио 52 одсто становништва у купрешкој општини, а од којег је у завичају остало још око 500 становника.

У својој најновијој књизи, четвртој по реду, Матић се бави изучавањем управо племена Матића из Благаја, села које је петнаест километара удаљено од Купреса и које је мировним споразумом у Дејтону подељено на два дела, између Републике Српске и Федерације БиХ али и огранцима тог племена у купрешким селима Мрђеновци и  Мрђебаре и на суседној Јањској висоравни.

На скоро 250 страна, илустрованих са 248 фотографија, аутор је отео од заборава не само своје ближе и даље сроднике већ и бројне догађаје, обичаје и предмете, који су били нераскидиви део опстајања Матића у овом делу БиХ.

-Пишем на основу запамћених усмених предања наших старијих генерација, која су се преносила са кољена на кољено пет вијекова, те на основу писаних трагова...Знам да сам неке од наших давних предака изоставио или можда погрешно уписао, искључиво у недостатку доказа а све у жељи да што цјеловитије и сликовитије прикажем породично стабло, његов развој и кретање. Али нисам изоставио ни једну грану породичног стабла које су се развиле у посљедњих 150 година – пише аутор у уводној речи.

На двадесетак првих страница књиге описани су географски положај и историја Купрешке висоравни, са акцентом на историју купрешких Срба православне вероисповести. Матић тврди да се име Купрес и село Просик (садашње Ново Село) први пут помињу у даровници, владарској повељи, последњег краља Босне Стефана Томашевића Котроманића, потписаној 18.септембра 1461. године у краљевском граду Бобовцу.

По свим сачуваним доказима, Срби су од старина, преко векова турске окупације, до јесени 1995. године, кад их је протерала хрватска војска, били апсолутно већинско становништво на Купрешкој висоравни. А о њиховом трајању сведочи и више од хиљаду надгробних споменика, стећака, од којих је највише њих украшено уклесаним крстом и тролистом љиљана, цвета који је био симбол Свете Тројице.

Турци су у купрешки крај дошли почетком шеснаестог века, када и овај крај захвата делимична исламизација и развлашћивање феудалног становништва. Први познати случај промене хришћанске вере догодио се 1528. године, када је Илијас, од оца Вукосава, Србин из Шујице, прешао на ислам. Већ 1574. године на Купрешкој висоравни постоји само један феудални поседник који није муслиман, кнез Петар Кнежић из Шеменоваца.

Иако Хрвати Купрес упорно својатају као вековни хрватски крај, Матић подсећа да се они на висоравни појављују тек почетком 18. века, када се досељавају заједно са потомцима купрешких Срба који су се у завичај својих предака почели враћати из Книнске, Врличке и Сињске крајине. Из крајева које су, бежећи од Турака, њихови преци напустили у 16. и 17. веку. Заправо, ради се о потомцима бивших купрешких Срба, који су по доласку у Далмацију и друге западне крајеве примили католичку веру.

По расположивим подацима, Матићи су на Купрешку висораван доселили из Книнске крајине, из места Врлика. Тешка борба за опстанак, прво их је "око 1620. године" довела у Долац, између Ливна и Гламоча, одакле су се после једног века преселили на висораван.  У истраживањима порекла становништва купрешког краја које је обавио 1920. године др Боривоје Милојевић је забележио постојање две породице Матића у Мрђебарама, три у Благају и четири у Мрђеновцима.

У купрешком крају, гране Матића познате су по именима предака од којих су се разгранале: Ничићи, Пејзићи, Пушолићи, Авџелићи, Мишићи, Шћећићи, Матини, Шиљковићи и Перукићи. Мирко Матић је у књизи "Матићи са Купреса" објавио шему породичног стабла сваке од ових породичних лоза.

У колонизацији извршеној 1945. године четири породице Матића одселиле су се у Банатски Деспотовац а три у Младеново. Сада на Купрешкој висоравни живи мало Матића. У Мрђеновцима их више нема, у Благају живе три а у Мрђеновцима, на Матића брду, две породице из тог племена. У суседном Шипову имају три породице Матића, по једна у Попужама, Чифлуку и самом Шипову.

Данас купрешких Матића има у Бањалуци, Бијељини, Палама, Приједору, Брчком, Горњем Вакуфу, Новом Саду, Зрењанину, Кули, Банатском Деспотовцу, Младенову, Бачкој Паланци, Инђији, Београду, Аранђеловцу, Сплиту, Ријеци, Скопљу, Аустралији, Америци и Канади. Матићи из Мрђебара и њихови деоници из Благаја и Растичева славе крсну славу Јовањдан, а остали Матићи Ђурђевдан.

Осим писца ове књиге, најпознатији Матић је архимандрит Арсеније Матић, професор на Богословији у Сремским Карловцима и игуман манастира Бешеново. У свету спорта највише су успели фудбалер Игор Матић, члан младе репрезентације Србије која ја на Европском првенству 2004. године освојила друго место и сестре Бригита и Барбара Матић из Сплита, које су као чланови џудо репрезантације Хрватске освојиле више медаља на европским и светским првенствима.

Мирко Матић, од оца Богољуба и Мајке Љепосаве, рођен је 1962. године. Завршио је гимназију у Купресу и Војну академију копнене војске у Београду. У одбрамбено-отаџбинском рату који су Срби у БиХ водили од 1992. до 1995. године обављао је више значајних дужности у Војсци Републике Српске, углавном на обавештајно-безбедоносним пословима у њеној 30. пешадијској дивизији. Пензионисан је 2014. године у чину пуковника. 

Пре ове објавио је још три књиге: Звуци са Купреса, Купрешки биљези и Тридесета пјешадијска дивизија ВРС.