КУДА ИДЕ ОВАЈ СВЕТ - МАРИНИ СЕ ЦЕЛА ШКОЛА ПОДСМЕВА: Девојчица (12) трпи насиље само зато што је СИРОМАШНА
Дванаестогодишња девојчица затражила је помоћ разредне и психолога који, иако јој желе помоћи, заправо не успевају.
‘Мама ти је курва, а тата алкохоличар.’ Ту реченицу и хрпу других увреда чујем готово сваки дан чим седнем у школску клупу. Не могу више. Сви ме малтретирају. Цео разред. Кад су завршили школски празници и кад сам се сетила да поново морам у школу, скоро ми је позлило. Мучно ми је и свако јутро повраћам... Не знам шта ћу. Страх ме што ћу све чути док пролазим покрај својих колега. Сва та вређања постала су ми неподношљива. Сама седим у клупи ‘јер сам сиромашна’. Веројатно ћу ипак морати променити школу јер се уопште не могу да се концентришем на учење - каже 12-годишња Марина, чији глас дрхти док говори о изолацији и психичком малтретирању којем је свакодневно изложена од свих 28 школских другова у 6. разреду једне загребачке основне школе.
Истина је, каже, да су и разредни и школски педагог већ прошле године покушали решити проблем, али то иде тешко. Након родитељског састанка обично се мало смире кад је реч о вређању и омаловажавању, но убрзо све постане исто. А како је све почело?
- Главни разлог је то што сам сиромашна. Ми смо сиромашни, а у мом разреду нема никога тко је сиромашнији од мене. Зато немам ни патике Нике ни Диеселове фармерице. Обично носим оно што прерасте моја сестра. Немам ни iPhone. Мој мобили више не ради него ради. Тако стар, наравно, нема нико у разреду. ‘Носиш дроњке, погле колико си дебела’, чујем сваки дан од другарица из разреда, а то је само мали део увреда које чујем на свој рачун. Није ми баш јасно зашто је то што сам сиромашна разлог да се са мном нико не жели дружити или зашто ме стално вређају. Истина, мој је тата обични радник, не носи одело и кравату, зато су га након што ми је дошао у школу на информације прогласили алкохоличаром - наставља Марина своју тужну причу о психичком малтретирању.
Није јој јасно ни зашто су јој маму прогласили курвом, осим што знају да ће је тако расплакати. Задиркивање и подсмех једини су начин комуницирања њених колега који се силно труде да буду што окрутнији и да је држе у потпуној изолацији. Кад више није могла издржати малтретирање, Марина је у једном тренутку ипак затражила помоћ разредне.
- Не могу рећи да ми нико не жели помоћи, али засад је све без успеха. Тренутно идем код психолога и чини ми се да ћу ипак променити не само разред него и школу јер и у другим разредима знају шта ми раде па некако не верујем да бих и код њих боље прошла - објашњава Марина.
Мора се признати да би њен школски дан тешко поднели и одрасли.
- Док траје одмор, ја седим на свом месту у разреду. То је боље него да стојим сама на школском ходнику с обзиром на то да ми се нико не жели приближити осим што у пролазу добаце: ‘Шта је, шта гледаш, оћеш и ти овакав мобили. Сликаћу те у тим дроњцима да се видиш како си лепа!’ Најгоре ми је кад то раде пред разредом. Професорица ме прозове да одговарам, а они се смијуље, кревеље ми се и као сликају мобилним. Док професор не гледа, гађају ме папирићима. Недавно сам тако требала показати професорици домаћи задатак из хрватског, али нигде ме није било свеске. Сакрили су ми је у другом разреду у ормар. Случајно ју је након неколико дана нашла једна професорица. Не могу се концентриисати на одговарање јер они стално нешто изводе, дошаптавају се и прстом показују на мене - врло верно описује садизам својих школских колега и атмосферу у свом разреду. Готово свако јутро пре школе повраћа од помисли које су нове увреде смислили за тај дан.
На питање да ли је туку Марина каже не и додаје како јој се чини да би јој понекад било лакше да је ударе него да је вређају и стално јој турају под нос да то све чине само зато што је сиромашна и нема све оне помодне новотарије које њима њихови родитељи могу купити. Тренутно јој помажу психолози, мама и разредна.
- Ако променим школу, можда ћу се моћи уписати у разред у који иду две моје пријатељице из улице па ће ми бити лакше јер ћу имати са ким разговарати - каже Марина.
Каже како је прошле године некако издржала, али што време више пролази, то јој је теже.
- Пре почетка нове школске године размишљала сам да више уопште не идем у школу јер ми је неподношљиво. Знам да је основна школа обавезна, али овако је никад нећу завршити. Њих 28 у разреду сваки дан смишља нове подвале којима ће ме вређати и малтретирати, а ја то све теже подносим - дрхтавим је гласом Марина завршила своју тужну причу.
