Тајну о њима данас чува острво Свети Ђорђе: Ромеа и Јулију из Црне Горе задесила ВЕЛИКА ТРАГЕДИЈА
Изнад гроба се уздижу два чемпреса, који се у висини спајају
Боком Которском, па тако и Перастом давне 1813. године шетали су војници Наполеона Бонапарте, након француског освајања овог дела приморја.
УЖАС У ЗАГРЕБУ: Полицајац упуцан испред Владе на Марковом тргу, нападач у бекству
БОРБЕНИ ДЕЧАК ЈАЧИ ОД ЦЕРЕБРАЛНЕ ПАРАЛИЗЕ: Упркос тешкој болести не одустаје од својих снова (ВИДЕО)
"АМФИЛОХИЈЕВО СРЦЕ И ПРИТИСАК..." Докторка Бојовић у визити код митрополита, открила у каквом је стању
Међу њима је био и млади официр Анте Словић, Далматинац са острва Црес, који није ни слутио да ће му долазак у ове крајеве променити живот из корена, да ће ту пронаћи љубав свог живота, затим је несрећно изгубити, а онда и војничку униформу заменити одором фратра.
Шетајући са друговима кроз Пераст, млади Анте је угледао једну од најлепших локалних девојака тог времена - Катицу Калфић. Одмах се заљубио у њу.
Иако не постоје прецизна сведочења о овом њиховом сусрету, судећи по догађајима који су се убрзо одиграли, била је то “љубав на први поглед”. Ни Катица није остала равнодушна на виђеног Далматинца, тако да су почели да маштају о заједничком животу, али када се рат заврши.
Нису ни слутили да ће сви њихови снови бити прекинути само неколико дана после.
Народи на окупираним територијама одвајкада су покушавали да се супротставе непријатељу. Ни становници Пераста нису по томе били различити. Једна таква њихова “непослушност”, била је готово безначајна за исход рата, али фатална за Анта и Катицу.
Наиме, Пераштани су истакли окупаторску заставу на тврђави Свети Криж. То је разбеснело француског заповедника. Његова војска, која је била стационирана на острву Свети Ђорђе, преко пута града, добила је наређење да запуца из топова на Пераст.
Прво топовско ђуле полетело је управо "из руке" официра Словића. Одмах након њега Пераштани су дигли белу заставу и све је окончано.
Срећан због брзог прекида ватре, Анте је пожурио чамцем до обале како би видео своју вољену Катицу, али га је тамо дочекала тишина. Његова Катица је лежала мртва. Саопштено му је да је страдала од јединог плотуна који је полетео према Перасту… баш оног који је он испалио.
Поворка са посмртним остацима Катице Калфић кренула је чамцима ка острву Свети Ђорђе, које је поред имена свеца заштитника Котора, често називано и "острво смрти", зато што су се на њему налазили гробови многих Пераштана.
Свој вечни мир на њему је нашла лепа Катица, а Анте је тада одлучио да се више никада од ње не растане. Замонашио се и постао фра Фране, живео је у напуштеном самостану, бринуо се о Катичином гробу, доносио свеже цвеће и свакодневно палио свећу. Управо њен пламен је деценијама Пераштанима био сигнал да је једини становник овог острва и даље међу живима.
Године су пролазиле… Иако је дошао као војник окупаторске војске и лично био заслужан за смрт једне од омиљених становница Пераста, мештани су заволели фра Франа, па су му тако и поклонили барку којом се, у ретким приликама, превозио до града како би прибавио потрепштине.
Када једно вече није засијала свећа са Катичиног гроба, знали су да јој се придружио у вечности.
Ујутру су одмах пожурили ка острву. Затекли су фратра како мртав лежи преко Катичиног гроба, а у руци држи папир на ком је писало: “Сахраните ме поред ње, да будем бар мртав с Катицом“.
Пераштани су, из поштовања, испунили његову последњу жељу, а од тада се на острву Свети Ђорде, уз зид цркве, налази гроб на коме нема записа. Изнад њега се уздижу два чемпреса, који се у висини спајају.
