Последњи велики средњовековни владар Србије: Бољи од Лазара, најславнији после Душана, знате ли ко је?
Владао је Србијом у једном од најтежих периода у њеној историји и важио за најбољег витеза и војсковођу на овим просторима.
Србија се након Косовског боја 1389. године нашла у веома незавидном положају - иако формално није изгубила, имала је огромне материјалне и, још важније, људске жртве, а погинуо је и добар део владарске елите.
Владало је безвлашће и свеопшти страх од најезде Турака, а преживела властела се повлачила на своје територије без жеље да брине о становништву.
СВЕ ЖЕНЕ КРАЉА МИЛУТИНА: Кратке приче о владаркама средњовековне Србије
Како су изгледали последњи дани Петра Кочића: Сам и заборављен у лудници, али сахрањен са црвеним папучама!
"ДОВДЕ ЈЕ СТИГЛА СРПСКА КОЊИЦА 1919. И ДАЉЕ НИЈЕ ИШЛА" Споменик у Аустрији сведочи о НЕВИЂЕНОМ ЈУНАШТВУ!
Тако се и догодило да Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, иако малолетан, дође на власт и почне да влада остацима Србије, прво уз помоћ мајке - кнегиње Милице, а онда и самостално.
У том тренутку Милица је урадила највише што је могала – признала је султана као врховног владара и настојала да сачува народ.
Милица се обавезала на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка, али и на то да се Стефан са млађим братом Вуком и виђенијом властелом, једном годишње појављује на султановом двору и потврђује своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за жену дата најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице - Оливера, коју је Стефан лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу.
Стефану је ово тешко пало.
- Стефан Лазаревић је био изузетан војсковођа, велики ратник, али несрећан човек. Извор те несреће не знамо са сигурношћу. Као да је имао црни облак над собом, а чињеница да је морао да служи убици свог оца тешко је подносио - почиње причу Александар Тешић, књижевник и аутор романа о деспоту Стефану Лазаревићу "Онај што научи мрак да сија".
Постоје ту вероватно и ствари које ми данас не знамо. Млади владар Србије био је јако побожан, стално озбиљан и, неки би рекли - мрачан.
- На његовом двору није био музике, није било смеха, владала је прилично мрачна атмосфера. Зна се да је имао страшне изливе беса којима ми данас не можемо да са сигурношћу нађемо узрок. Било је ту и нечег више од обичног вазалства. Није био једини вазал, али је то некако најтеже подносио - објашњава Тешић и додаје да се неки делићи слагалице о личности деспота Стефана могу пронаћи и у српској народној епици.
Са друге стране, Стефан Лазаревић израстао је у, појавом, невероватног човека. Био је риђокос, имао је плаве очи и био необично висок. Причало се да људи нису могли дуго да издрже његов поглед.
Крајем 14. века Стефан Лазаревић се помало "смирио" и почео да извршава своје обавезе према султану Бајазиту. Као отомански вазал, предводио је српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.
Битка код Ангоре 1402. године била је тежак пораз Отоманских снага, али и место где је Стефаново ратничко умеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.
- Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи "скинули капу". Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова - прича Тешић.
Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи. Прича каже да су млади ратници из читаве Европе "хрлили" у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу.
Мали међу великима, деспот Стефан је 1403. постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замену за то, Србија је добила свој "бели град" - Београд је постао саставни део Србије и Стефан Лазаревић је у њега сместио своју престоницу.
- Пре деспота Стефана, Београд је био разрушен, напуштен и "уклет" град. Деспот га је средио и у њему владао око 15 година. Ту је подигао и цркву посвећену Богородици, заштитници и њега и Београда - каже Тешић.
У част обнове и напретка, новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње - Спасовдан и то се није променило до данашњих дана.
Све ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познатог и признатог у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био "први витез", а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.
На унутрашњем плану деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, и сам је био писац, а његово најзначајније дело је "Слово љубве" - Реч о љубави.
Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо у суботу, 19. јула 1427. у 50. години живота, током лова. Највећи број историчара данас сматра да је био жртва можданог удара, мада има и оних који смрт повезују са старом раном задобијеном још у Ангорској бици.
Није имао потомака и на самрти је предао власт Ђурђу, сину Вука Бранковића чиме је симболично окончан сукоб између Лазаревића и Бранковића.
- Иако је био и турски и угарски вазал, деспот Стефан је последњи од наших великих владара, већи чак и од свог оца, кнеза Лазара. Успешније је водио државу од њега, био је бољи владар, неустрашив и велики борац, највећи од времена цара Душана. Након њега, српска држава је трајала под Ђурђем Бранковићем још неких 20-ак година, али је неумитно ишла ка свом нестанку - закључује причу о овом великану писац Александар Тешић.
