"ЉУДИ ПАДАЛИ СА НЕБА КАО КИША" Ко је крив за највећу авионску трагедију у бившој Југославији? (ВИДЕО)
45 година од највеће авионске трагедије у бившој Југославији
Данас 10. септембра, навршава се 45 година од једне од највећих авио трагедија бивше Југославије када су се у близини Загреба сударила два путничка авиона: британски "Трајдент" и авион домаћег превозника, тадашње Инекс Адрије типа McDonnell Доуглас "ДЦ-9" у коме је погинуло 176 особа.
Тог 10. септембра 1976. авион Инекс Адриде типа "ДЦ-9" лет ЈП-550 полетео је из Сплита за Келн, а британски „Трајдент“ лет БЕ- 476 летео је на линији Лондон- Истанбул. Полетање и лет обе летелице протицали су у савршеном реду. Све је изгледало рутински и нико није могао претпоставити да ће се убрзо догодити једна у низу највећих авио катастрофа у свету.
Он је био ПРВИ "ПАРТИМАНИЈАК" У СРБИЈИ: Дискотека "Код Лазе Шећера" била је хит, али је из једног разлога ЕКСПРЕСНО ЗАТВОРЕНА
КАКО ЈЕ ВЕЛИКИ ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК ДОБИО ПРЕЗИМЕ? Постоје две приче и обе су веома интересантне!
СРБИЈА СЕ У ИСТОРИЈИ НЕКОЛИКО ПУТА ТРЕСЛА: Знате ли када је био први земљотрес код нас?
У 11:14 сати док је пилот ДЦ-9 који је разговарао са контролором лета о томе на којој се висини налази, уследио је судар са британским путничким авионом. Британски „трајдент“ и ДЦ-9 Инекс Адрије сударили су се док су летели брзином од 900 километара на час. Игром судбине лево крило Адријиног Боинга ДЦ-9 пресекло је пилотску кабину британске летелице. Уследио је пожар, експлозија и распад обе летелице у ваздуху.
Очевици који су присуствовали овој трагедији рекли су да су људска тела падала са неба, као и кофери, а било је и оних који су видели буктиње на небу и авио делове који су падали на земљу.
Прве екипе спасилаца почеле су да стижу после неких 15 минута. На жалост, лекарске екипе могле су само да констатују масовну погибију. Међу страдалим путницима био је и велики број деце.
Осим лекарских екипа на место трагедије стигли су и ватрогасци. Према неким причама њих 12 покушало је да угаси запаљене олупине од авиона, али безуспешно. У помоћ локалним ватрогасцима из Врбовског стигле су колеге из Загреба које су успеле уз велику муку да савладају пожар и угасе га.
Трагање за погинулим путницима трајало је скоро до мрака, јер су људска тела после распада летелица падала по широј околини, крововима кућа, двориштима, шталама.
Очевици из села Дворишће су тад рекли за медије да су "људи падали са неба као киша".
Тако на пример, један од мештана је на крову своје куће пронашао мртву жену везану за авионско седиште, а у штали пронађена су тела неколико путника, од који су неки такође били везани за седишта.
Ова авио несрећа била је шок за ондашњу Југославију. Када су прикупљени сви подаци и завршен полицијски увиђај уследила је детаљна истрага ове трагедије која је била тема број један како у СФРЈ тако и у Великој Британији.
Загребачки медији наредног дана одмах су за главне кривце ове трагедије означили контролоре лета, иако званична истрага није ни почела.
Ова авио несрећа била је шок за ондашњу Југославију. Када су прикупљени сви подаци и завршен полицијски увиђај уследила је детаљна истрага ове трагедије која је била тема број један како у СФРЈ тако и у Великој Британији.
Загребачки медији наредног дана одмах су за главне кривце ове трагедије означили контролоре лета, иако званична истрага није ни почела.
Истрага која је уследила показала је после преслушавања "црних кутија" и снимака, да је контрола лета осумњичена за ову трагедију. Чак осам контролора лета било је оптужено за изазивање несреће, а по тадашњем Кривичном законику СФРЈ члан 271, став 27 претила им је затворска казна од три до 12 година затвора, јер су означени као "особе које угрожавају железнички, поморски или ваздушни саобраћај, угрожавају животе људи и имовину."
Седам месеци од судара обе летелице, 11.априла 1977. започео је пред загребачким основним судом судски процес, где је осам контролора оптужено за смрт 176 путника и причињену материјалну штету од 17.609.400 америчких долара.
Судски процес је трајао укупно три недеље, када је донесена коначна пресуда према којој је седам контролора ослобођено кривице за ову трагедију, док је осми контролор Градимир Тасић проглашен јединим кривцем. Током изрицања пресуде судија је дао једно чудно образложење: "Код доношења такве одлуке се мора имати у виду, да између захтева за потпуним ослобађањем од кривице и казне коју предвиђа КЗ треба наћи средину, јер се не може прихватити да модерна технологија гарантује потпуну безбедност, нит се сме дозволити да нам угрожава животе…"
Суд је доносећи пресуду узео био у обзир све отежавајуће и олакшавајуће околности и донео пресуду према којој је контролор Градимир Тасић кажњен затворском казном у трајању од седам година. Међутим кроз разне жалбе та пресуда је преиначена, па је Градимир Тасић у затвору провео две године и три месеца.
Док је Градимир издржавао казну затвора правна заврзлама око овог случаја се наставила. Наиме, Савезни суд Југославије поништио је пресуду загребачког Окружног суда и Врховног суда Хрватске и то осам година касније после несреће. У поновљеном суђењу Окружни суд у Загребу доноси ново решење по коме се контролор Градимир Тасић ослобађа кривице за авио-несрећу, јер су његове колеге током поновљеног поступка доказале да је у тренутку несреће радио у тешким условима, три дана узастопно смену од 12 сати.
У међувремену, рођаци страдалих путника покренули су грађанску парницу како би наплатили штету од државе. Током судског поступка доказано је да СФРЈ сноси несумњиву кривицу за ову трагедију због тога што је државни службеник својим нехатом изазвао авио несрећу у којој је погинуло 176 путника и направљена огромна материјална штета.
Чинило се да је прича пала у заборав, али пред сам распад СФРЈ стигао је нови одштетни захтев за ову несрећу и то милионски.
Иначе контролор Градимир Тасић по изласку из затвора тужио је државу јер је после нове ослобађајуће пресуде провео иза решетака две године и три месеца затвора, није дочекао да буде рехабилитован. Преминуо је 1998. године.
После 36 година, Србија је као сукцесор СФРЈ , за удес словеначког и британског авиона изнад Загреба са 176 људских жртава, платила обештећење породицама страдалих.
Штета је износила 6,5 милиона долара и 3,5 милиона тадашњих немачких марака, на то је ваљало приписати и домицилну камату која се за 35 година више пута мењала, па се све зауставило на цифри од 30 милиона евра.
