НИЈЕ ИМАО НИ КАП СРПСКЕ КРВИ, А БОРИО СЕ ЗА НАШУ ЗЕМЉУ ПУШКОМ И ПЕРОМ: Ручкове завршавао са "Живела велика Србија"
Рођен је у Шапцу 1. марта 1891. године у породици имућног јеврејског лекара Јосифа Винавера
Станислав Винавер је оставио велики траг у српској култури, пре свега као оснивач експресионизма и велики борац за укидање догми које су владале у доба социјалистичког једноумља. Имао је богату новинарску каријеру, превео је неке од најпопуларнијих књига, био велики родољуб и омиљени члан београдских интелектуалних кругова.
ПРИКОВАН ЗА КРЕВЕТ, ЛЕЖАО БЕЗ СВЕСТИ - КАКО ЈЕ ПУПИН УПАО У ДЕПРЕСИЈУ: Породична трагедија која га разорила
ОДЕЉЕЊЕ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Пажљиво гледајте - да ли можете да пронађете Живојина Мишића и Степу Степановића? (ФОТО)
ЗАШТО СЕ РАДОВАН ПОНОСИ СРБИЈОМ И СВОЈИМ СРПСКИМ ПОРЕКЛОМ: Ученик из Чикага написао састав који ће вас расплакати!
За себе је говорио да је новинар који се бави књижевношћу. Студирао је математику, физику и музику на Сорбони. Зачетник је експресионизма у Србији, који се двадесетих година прошлог века развијао упоредо са осталим земљама у Европи.
Преводио је са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког, а захваљујући њему су "Алиса у земљи чуда" Луиса Керола и "Доживљаји Тома Сојера" Марка Твена, по први пут могли да се читају и на српском језику. Ово су само нека од достигнућа чувеног Станислава Винавера, који је за собом оставио велики траг.
Рођен је у Шапцу 1. марта 1891. године у породици имућног јеврејског лекара Јосифа Винавера, који је у овај градић у Мачви дошао из Пољске и донео рендген апарат, па га учинио првим рендгенолошким центром на Балкану.
Станислав Винавер је основну школу завршио у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а онда су га родитељи послали на чувену Сорбону у Паризу где је учио математику, физику и музику.
Прве знаке свог великог родољубља, због кога ће га многи запамтити као српског родољуба који није имао "ни капи српске крви", показао је када се 1912. године вратио из Француске да би учествовао у Балканским ратовима. У том периоду је издао три књиге, међу којима је и збирка симболистичке поезије "Мјећа", посвећена рано преминулој сестри.
У балканским ратовима и Првом светском рату Винавер је учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније заједно са мајком Ружом, док му је отац преминуо од маларије 1915. године, а на Крфу се ангажовао као уредник "Српских новина" и радио као службеник Државног пресбироа.
Затим одлази у Русију, где скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт и ту га затиче бољшевичка револуција. Као сведок тих дешавања објавиће своја сећања у фељтонима, есејима, као и књизи "Руске поворке". Из Москве је отишао на невероватан начин тако што је са групицом Југословена препешачио до Истанбула, одакле су се пребацили у Београд.
О његовом патриотизму говорио је и његов син Вук откривајући да је Станислав ручак увек завршавао ускликом "Живела велика Србија".
Ратна трагедија изнедрила је велики бој младих писаца који су били антиратни расположени и хтели да поруше неке установљене принципе и догме - рађала се авангарда!
У таквој клими Станислав Винавер у листу "Прогрес" 1921. године објављује "Манифест експресионизма" у којем изјављује: "Сви смо ми експресионисти!" и на тај начин се оснива и тај покрет. Најоштрије се залагао за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравао дотадашње "патриотске и десетерачке каноне" које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.
Исте године, заједно са Тодором Манојловићем, основао је чувену библиотеку “Албатрос“, у којој су се, поред "Дневника о Чарнојевићу" Црњанског и Расткове "Бурлеске господина Перуна, бога грома", појавиле и Винаверове књиге - "Громобран свемира" и превод Поових “Прича тајанства и маште".
Сматрали су га оснивачем модерне и "луцидним преводиоцем", који је још 1911. године написао "Мјећу" којом је започео превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут "Евдоксије" субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде.
Најпознатија Винаверова дела су: "Приче које су изгубиле равнотежу", "Мисли", "Варош злих волшебника", "Громобран свемира", "Чувари света", "Икаров лет", "Ратни другови", "Европска ноћ", "Језик наш насушни" и као круна његовог размишљања о српском језику - "Заноси и пркоси Лазе Костића".
Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Његови савременици су говорили да је умео у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи.
Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је на располагање, па је захваљујући томе, овај лист одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом.
Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извештавао је са Светског конгреса масона. Ритуално заседање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт.
По сведочењу његовог сина, Станислав Винавер је Други светски рат дочекао као пензионисани чиновник Централног прес-бироа, али га то није спречило да пође у борбу како би бранио своју земљу и "погинуо као официр", како је рекао једном кућном пријатељу који је покушао да га одговори од тог подухвата.
Ипак, није му се дало да погине на фронту, већ је заједно са хиљадама других официра, углавном Срба, одведен као заробљеник у немачке логоре. О томе је сведочио у књизи "Године понижења и борбе". Његову мајку Ружу, чувену професорку клавира, убио је Гестапо у, по београдске Јевреје, страшној 1942. години.
Када се вратио из логора Винавер је своје родољубље испољавао тамо где је и највише било потребно - у култури. Париски ђак филозофа Анрија Бергсона, али и чувене пијанисткиње Ванде Ландовски, музичар, математичар и физичар, Винавер је у доба соцреалистичког једноумља ширио видике наше културе.
Био је стални гост кафана у хотелима "Москва" и "Мажестик" у којима су се у то време окупљали највећи српски интелектуалци, писци, новинари, а по причи његовог сина Константина у документарном филму, који је о Станиславу Винавету снимио РТС, био је омиљени гост кога су сви слушали када је говорио.
Последњих десет година живота провео је у Београду радећи као књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. у 64. години живота.
