ПОСЛЕДЊИ ЧАС ЛАЗЕ ЛАЗАРЕВИЋА: Велики писац се насмејао свом великом пријатељу
Иако је написао само 9 приповедака Лаза Лазаревић се сврстава међу најзначајније прозне ствараоце српске књижевности. Сматра се творцем српске психолошке приповетке и једним од најбољих стилиста
Лаза Лазаревић, српски писац и лекар умро је 10. јануара 1891. године. Преминуо је од туберкулозе која му је већ однела двојицу синова. Било му је само 39 година.
ШТА ЗНАЧИ ИМЕ СРБИ? Једна од НАЈСТАРИЈИХ словенских речи, постоји ЈОШ ЈЕДАН народ који се зове КАО МИ
ПОШТАНСКА МАРКА ОДГОНЕТНУЛА СВЕ СУМЊЕ: На интернету се појавио доказ о пореклу Николе Тесле (ФОТО)
Иако је написао само 9 приповедака Лаза Лазаревић се сврстава међу најзначајније прозне ствараоце српске књижевности. Сматра се творцем српске психолошке приповетке и једним од најбољих стилиста.
Ипак, Лаза Лазаревић је пре свега био лекар. Лечио је угледне и богате (у једном моменту био је и лични лекар краља Милана) али и сиромашне и убоге које је примао без разлике и новца, поклањајући им лекове, одећу у негу. Причало се да је новинама забранио да објављују похвале које су састављали његови пацијенти.
У приватном животу Лазу није пратила срећа. Био је ожењен Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина - Милорада, Кузмана и Владана, и ћерку Анђелију. Туберкулоза је однела Кузмана када му је била само година, Владана када му је било две, а на крају и самог Лазу.
О томе како је изгледала његова смрт данас знамо из писла његовог шурака свом брату Николи Христићу. Делове овог писма који се односе на последње часове Лазе Лазаревића пренети су у целости:
- Тебе ће сигурно интересовати како је наш сиромах Лаза издануо, па сам у стању да ти то испричам, јер сам му ја и запалио свећу и видио последњи издах његове душе и последњи израз његовог лица.
ТЕСЛА ЧОВЕК ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА: Последњи патент нашег великог научника због кога га и данас називају пророком
"СМРТ НЕ ПОСТОЈИ" На данашњи дан преминуо је Никола Тесла, мало је позната његова последња жеља (ВИДЕО)
Сама болест напредовала је јако, дисао је тако тешко и са таквим напоном да је туга било гледати. Од муке је јаукао. Већином је био у неком полусну; све је нешто рукама пипао и говорио неке безвезне речи. Међутим, разбирао се врло често и, уопште, може се рећи да је био присебан готово до последњег момента.
29. изјутра било му је као обично, чак је можда био и мало ведрији. Око 5 1/2 сах. одем поново к њему и учини ми се да дише некако друкчијим начином но обично. У соби је била Пола, којој је мало пре тога казао: "Путоваћемо у 8 1/2 сати".
Изјутра истога дана бејаше подигао обе руке увис. Пола му их спусти, а он јој пребаци што пообаљива децу. На питање коју децу, одговори: Кузмана и Владана. Помињао је ових дана и своју мајку, позивајући је да га чека, сад ће и он са њоме. Ово је говорио у бунилу. Али да л’ је то баш бунило? Да л’ немају право заштитници метафизике кад тврде да се душе умрлих састају? Ја верујем у бесмртије душе, јер иначе каква је разлика између човека који не верује и између животиње? Ја верујем да је Лазина душа доиста била у друштву са мајком му, Владаном и Кузманом и да су његова уста изговарала оно што му је душа осећала. Ја верујем да је Лаза био мртав већ у оно доба кад смо ми мислили да се са душом бори. Душа му је била слободна, али је тело јоште живило, онако исто као што се нека ствар јоште котрља иако је нико више не гура. То ми зовемо инерцијом, па и овде је инерција. Кад душа уђе у тело, она му да инерцију за живот; кад изађе, она више не функционише у телу, али остаје јошт неко време њена инерција.
Доктори веле да човек живи јошт неко време и онда кад га ми сматрамо за мртвог, али ја у то не верујем. Зашто он у последњим тренуцима да помиње мртве кад је пре тога у бунилу помињао само живе?
Ја сам остао код њега до 6 1/2 сах.; уто дође и Нана. После овога одем на 1/2 сахата кући са намером да останем целу ноћ, иако сам у дубини душе осећао да ћу остати не код болесника но код мртваца. Кад сам дошао после пола сахата, видио сам да му је јошт горе. Више се нисам ни одмицао од његове постеље и изишао сам у другу собу, само да објавим да Лазе више нема.
Око 8 сах. доведоше децу да га пољубе у руку. Није имао моћи да им каже, али бих по очима рекао да их је познао. После тога остасмо у соби. Нана рече да му припалим свећу, што и учиних, наместив је чело главе. Поче и хропац. Нисам никад видио да човек умире, али сам осетио да је то он. Некако чудновато осећање пуно тајанствености.
Осећам сам и страх и жалост; срце ми је јако куцало, језа ме свег обузела, нешто ме је вукло да побегнем из собе безобзирце, а нешто ме је, опет, приковало на месту љубопитство да видим последњи процес божје воље над човеком и жеља да до последњег момента видим у животу човека кога сам тако јако волио, преовладала је. У соби се сем његовог испрекиданог хропцем тешког дисања није чуло више ништа. Одједном се чу јак удар о земљу. То би Пола која као свећа паде на патос. Лаза погледа разрогаченим очима и изгледа да га је тај удар мало освестио и продужио му муке за 1/4 сах.
Извукосмо Полу напоље и опет остасмо сами. Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмеје се и умре. Заустависмо сказаљку на сахату - било је 8 3/4 сах. увече.
Дуго ломим главу што му је значио тај осмејак; да л’ је то била вулгарна конвулсија бола, или се у томе осмејку изражавала радост што га остављају муке или радост човека што прелази у бољи свет, или презрење лекара, који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите: данас ја, сутра ћете ви! А насмејао се тако како је он обично радио кад неко нешто рекне што је и смешно и глупо.
Као лекар, показао се до последњег тренутка: преварио се само за 1/4 сах. Рекао је да ће путовати у 8 1/2 а отпутовао је у 8 3/4. Камо лепе среће да се сасвим преварио. И кад на железницу одоцни, човек може поправити погрешку другим влаком па се и опет вратити с пута, али овај пут нема повратка!
Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: умирем спокојно; нисам никоме ништа дужан, а задужио сам све; нисам никога вређао, а увреде нисам враћао; радио сам да зарадим, али нисам глобио никога; сам сиромах, помагао сам сиротињи; рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити.
Напослетку, шта може човек више и очекивати!
