СРПСКА ХЕРОИНА: Немци су је обесили када је имала само 17 година, а њене речи пред смрт и данас леде крв у жилама (ВИДЕО)

На данашњи дан, 11. фебруара 1943. године, погубљена је Лепа Радић, једна од најмлађих хероина народно-ослободилачке борбе. 

Лепа Радић рођена је 19. децембра 1925. године у Гашници код Босанске Градишке, као друго дете сиромашног земљорадника Светозара Свете Радића.

Чим је у јулу подигнут устанак на Козари, у партизане су отишли Лепин отац, стричеви Владета и Воја, и стрина Јованка. Почетком децембра усташе су, након неуспеле офанзиве на козарачке партизане, упале у Гашницу и почеле да искаљују бес на мештанима. 

Усташе су знале да су Радићи у партизанима, па су похватали све преостале чланове породице и стрпале их у затвор у Градишки. У ћелији су се нашле Лепа, њена сестра Дара, баба Даринка, мајка са сином Миланом и трогодишњом Милицом, ћерком стрине Јованке.

У затвору су провели двадесетак дана, били су тучени и злостављани, али су уз помоћ илегалних партизанских сарадника успели да се избаве. Након што су пуштене из затвора, Лепа и Дара нису се враћале кући, већ су са својих 16 и 17 година одмах отишле на Козару, придружиле се осталим Радићима партизанима и ступиле у Грбовачку партизанску чету. 

Ступила је у Други крајишки партизански одред, под командом доктора Младена Стојановића. Најпре је похађала медицински курс и бринула о партизанским рањеницима, а потом била борац у Грбовачкој партизанској чети. Током марта и априла 1942. похађала је партијски курс након кога је била примљена у чланство Комунистичке партије (КПЈ).

Ватрени говор о братству и јединству

Лепа је показивала склоност ка политичком раду, па су је у марту са места болничарке преместили на кратак омладински партијски курс у Ламовити који је водила Мица Врховец. У мају је већ примљена у Комунистичку партију Југославије, а потом су је послали у Омарску, ту је била задужена за политички рад с омладином и женама у селима Горњи и Доњи Подградци. На том послу показао се њен прави таленат, десетине младих људи одлазили су у партизане након Лепиних ватрених говора о братству и јединству, предстојећој победи над фашизмом и херојству народно-ослободилачке борбе.

У јануару 1943. године почела је операција “Weiss И” у којој су учествовале здружене немачке, италијанске, усташко-домобранске и четничке војне формације. Лепа је организовала збегове као чланица Штаба за евакуацију становништва, рањеника, хране и стоке. Предводила је групу жена, стараца и деце пут слеђеног Грмеча. Када су колоне избеглица стигле у подножје Грмеча, до Јасенице, немачка авијација је осула бомбе по њима.

Непријатељ се све више приближавао Грмечу, чланови Штаба за евакуацију поделили су избеглице у мање групе, свако је преузео по једну, а Лепа је задужена да води групу од 150 људи, углавном стараца, жена и деце. 

Осмог фебруара предвече Лепину групу опколили су Немци, усташе и четници из 369. легионарске дивизије, познате и по именом “вражја дивизија”, изнад села Праштали, близу Лушци Паланке.

“Убијте мене, народ није крив”

Лепа је била једина наоружана у збегу, па су јој људи довикивали да скине униформу и баци пушку, а она их је позивала да се боре голим рукама, јер је боље погинути него непријатељу пасти у руке. Испуцала је на Немце сву муницију, а кад је остала без метака, ухватила се у коштац с Немцима, ударала их кундаком, борећи се прса у прса, све док је нису савладали и свезали. Док су је заједно са хиљадама ухваћених избеглица спроводили пут Босанске Крупе, Лепа се опирала и покушавала да заштити народ ког су есесовци успут злостављали. “Убијте мене, народ није крив”, викала је Лепа, док су је легионари ударали кундацима пушака.

Верна отаџбини до краја

11. фебруара спроведена је до багрема на ком је касније обешена. Лепа је била боса, без ципела, само у вуненим чарапама, руке су јој биле везане телефонским каблом, исцрпљена од мучења, али и даље пркосна и непоколебљива, каква је била целог свог кратког живота. На губилишту су јој још једном понудили живот, ако открије партизане и комунисте. “Ја нисам издајник свога народа, а они ће се сами открити када буду уништавали зликовце као што сте ви, до последњег” – тако је гласио Лепин одговор мучитељима.

Посадили су је на постоље, сандук за муницију од чамовине, ставили јој омчу око врата. Лепа је покушала да одржи говор окупљеним људима, позвала их је на борбу и узвикивала антифашистичке пароле. Стигла је још само да каже: “Смрт фашистима! Живјела Црвена армија…”, а онда јој је џелат нагло измакао сандук испод ногу, затегнута омча прекинула ју је на пола речи, и Лепино тело се зањихало у ваздуху, висећи на грани багрема.

Оставили су је да виси још четири-пет дана пре него што су је скинули са вешала.

Лепа је са својих седамнаест година најмлађи народни херој из Поткозарја, а до проглашења Милке Боснић (1928—1944) за народног хероја, 1974. године, Лепа је уз Бошка Буху (1926—1943) била један он најмлађих народних хероја у СФР Југославији.