Ко је био велики Ђура Даничић: Сусрет са Вуком Караџићем потпуно му је променио живот!
Ђура Даничић сахрањен је на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану
Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића и Ане, у Новом Саду 1825. године.
Последњи велики средњовековни владар Србије: Бољи од Лазара, најславнији после Душана, знате ли ко је?
СВЕ ЖЕНЕ КРАЉА МИЛУТИНА: Кратке приче о владаркама средњовековне Србије
Како су изгледали последњи дани Петра Кочића: Сам и заборављен у лудници, али сахрањен са црвеним папучама!
Завршио је пет разреда гимназије у Новом Саду, а остала три у евангелистичкој гимназији у Пожуну (Братислава), од којих су седми и осми сматрани филозофским наукама.
Правне науке је изучавао у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. године. Под утицајем Вука Караџића и Миклошића почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније посветио живот, а нарочито се бавио проучавањем српског језика. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Затим је на кратко време постао чиновник Управе пошта, а касније је отишао у Загреб као секретар тада основане Југословенске Академије. Након тога се вратио на Катедру српског језика у Великој школи у Београду, где је предавао до 1877. године.
Требало је да постане правник. Упознао је човека који је умео да о језику говори као да је он једини доказ божијег постојања. То је био Вук Стефановић Караџић.
Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Тај спис је млади језички револуционар потписао псеудонимом Ђуро Даничић. Реч је било о предострожности којом се у то време заобилазила цензура. Његово име је преко ноћи постало познато међу младим Србима и Хрватима. Зашто Даничић? Од 1825. године Вук је објавио укупно пет годишњих часописа, под именом "Даница", што је, у то време, био други назив за календар. Узимајући презиме Даничић заправо обелодањује свету чије је "духовно чедо".
Ђуро је наставио да помаже Вуку у реформаторским пословима, привлачила га је чињеница што се бори за народни језик, јер је подржавао став да се тако одражава и дух једног народа. Сматра се да се Даничићева посебна заслуга састоји у кодификацији Вуковог и вуковског књижевног језика заснованог на штокавском наречју.
У свом започетом делу "Рјечник хрватскога или српскога језика", Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи ђ, љ, њ, џ заменили графемама ђ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. надживети, инјекција, подједнако итд.).
Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема "Ђ ђ", уместо дотадашњег ђ.
На почетку свог научног рада говорио је да Срби и Хрвати имају два језика: Срби штокавски, а Хрвати чакавски. Писао је да се Хрвати налазе само у три жупаније, где се уместо "шта" говори "кај" и да их зато називају кајкавцима. Што се више бавио изучавањем језика, био је ближи тврдњи да се заправо ради о једном народу и једном језику, иако је у једном од својих дела набројао више од 100 разлика између њих.
1882. године је отишао на одмор у Загреб да намером да продужи рад на започетом великом "Рјечнику хрватскога или српскога језика". Ту га је затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године у Београд и сахрањен је на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.
