ДАН ПОБЕДЕ: Судбина Европе и света решавала се у СССР, Црвена армија остала сама пред нацистичком најездом
"Ако видимо да Немачка добија рат, треба да помогнемо Русији, а ако Русија добија, треба да помогнемо Немачку. На тај начин омогућићемо да се међусобно поубијају што је више могуће." - Хари Труман
У тренутку напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 21. јуна 1941. године, велики део Европе је већ био под Хитлеровом чизмом. Захваљујући политици попуштања западних сила немачким апетитима, редом су падале: Аустрија, Чехословачка, Пољска, Белгија, Холандија, Француска, Југославија, Грчка… Ако имамо у виду да су осовини Берлин-Рим већ биле прикључене Мађарска, Румунија и Бугарска, а да је фашистичка Франкова Шпанија формално прогласила неутралност, Совјетски Савез је остао сам на ветрометини нацистичке најезде.
ДАНАС СЕ СЛАВИ ВЕЛИКА И ВАЖНА ПОБЕДА: Девети мај - Дан победе над фашизмом и Дан Европе
КАКО ЈЕ ЦРВЕНА АРМИЈА ОСЛОБОДИЛА ЕВРОПУ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Међу 17 избављених градова и БЕОГРАД очишћен од нациста
Парада победе у Москви биће данас одржана на Црвеном тргу: Велика свечаност поводом 77. годишњице од ослобођења
Велика Британија и касније САД су биле једине две земље на Западу које су могле да се супротставе Хитлеру, али су све до 1944. године одуговлачиле са отварањем другог фронта у Европи. Ово се може приписати антикомунистичкој хистерији која је владала у западном свету. Као најбољу илустрацију ове тврдње могу се узети речи тадашњег америчког сенатора, а касније и председника, Харија Трумана: "Ако видимо да Немачка добија рат, треба да помогнемо Русији, а ако Русија добија, треба да помогнемо Немачку. На тај начин омогућићемо да се међусобно поубијају што је више могуће."
Овде треба додати да је Москва годинама пред избијање рата радила на томе да се створи што шира антифашистичка коалиција, што није наилазило на позитиван пријем у западним престоницама. Након неуспешних московских преговора са Лондоном и Паризом, Совјетски Савез се одлучио на тактички савез о ненападању са Немачком, 1939. године, чиме је купио две драгоцене године за припрему рата. Значај тог чина којег и даље на Западу злонамерно тумаче као доказ некакве идеолошке блискости фашизма и социјализма видеће се у каснијим фазама рата.
У време нацистичког напада Црвена армија је на својим западним границама имала око 170 дивизија са укупно око 2,7 милиона војника. Њихови противници су на Источном фронту имали 190 дивизија, 153 немачке и 37 дивизија сателитских земаља са укупно око 5,5 милиона војника. Немачка је напала из три правца: Север – са намером да се заузме Лењинград; Центар – са циљем да се заузме Москва; Југ – са циљем да се избије на Кавказ и омогући приступ терену богатом нафтом.
Међутим, упркос почетним успесима, нацистичка солдатеска је већ почетком децембра 1941. била заустављена пред Москвом, чиме је срушен Хитлеров план о муњевитом рату. Од тог тренутка постало је јасно да се судбина Европе, али и целог човечанства решава у Совјетском Савезу.
Наредне године долази до битке која се сматра прекретницом у рату – Стаљинградска битка. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве која је коначно заробила и уништила немачке и остале снаге сила Осовине. Укупни губици се процењују на између 1 и 2 милиона. Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на Источном фронту, и никад се нису опоравиле од пораза. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, водећи ка коначној победи.
У лето 1943. године, долази до највеће тенковске битке у историји света у региону града Курска. Упркос већим губицима Совјети су извели успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Совјетски губици износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви. Са друге стране, Совјети од тог тренутка почињу да изводе офанзивне акције и започињу борбу за коначно ослобођење земље, али и потпуно уништење непријатеља на тлу Европе.
Тек када су јединице Црвене армије почеле да терају нацистичке трупе ван својих граница, на западу се у јуну 1944. године, отвара нови фронт. За то време, Совјети ослобађају Румунију, источне делове Југославије, Мађарску, Чехословачку, Пољску, Аустрију. Сада је циљ био потпуно јасан – освојити Берлин и уништити само срце нацизма.
Битка за Берлин је била једна од последњих битака у Другом светском рату на европском бојишту. Силовита совјетска армија је напала Берлин са истока. Битка је трајала од касног априла 1945. до раног маја. Пре него што је окончана, Адолф Хитлер је починио самоубиство, а Немачка је капитулирала пет дана по окончању битке. Тиме се на тлу Европе окончао најкрвавији сукоб у историји човечанства.
Током читавог Великог отаџбинског рата, како је касније назван сукоб на тлу Совјетског Савеза, Црвена армија је регрутовала 29.574.900 војника. Од тога је погинуло 6.329.600 и нестало 4.559.000 (већином одведени у заробљеништво). Већину жртава су чинили Руси (5.756.000), које су пратили Украјинци (1.377.400). Међутим, број цивилних жртава у Совјетском Савезу био је огроман – између 15 и 20 милиона убијених, што је сведочило о геноцидном карактеру немачког напада.
Немачки губици на Источном фронту укључују око 3.604.800 мртвих и несталих и 3.576.300 заробљених; губици немачких савезника на Источном фронту су приближно 668.163 мртвих и несталих и 799.982 заробљена.
Када имамо све ово у виду, а и упоредимо са губицима које су имале велике западне силе (Француска око 300 хиљада погинулих војника, Велика Британија око 270 погинулих војника, САД око 300 хиљада страдалих припадника оружаних снага) онда постаје јасно ко је пресудно утицао на слом фашизма и одлучујућу победу у рату.
