“ЕВО КАКО ИЗГЛЕДА КРАЈ СВЕТА” Острво куге, богиња и антракса - ово је НАЈСМРТОНОСНИЈА тачка на планети?! (ФОТО/ВИДЕО)
Аралско језеро је некада спадало међу највећа језера на свету, али оно је у међувремену готово у потпуности нестало. Слике пустиње која ја настала након исушивања једног од четири највећих језера света постале су симбол уништавања природе.
Почетком 60-тих година прошлог века започето је са великим пројектом одвођења воде са река које су пуниле Аралско море. Вода је одведена у унутрашњост копна зарад наводњавања усева. Изграђени су мелиорациони канали у дужини од преко 1300 км. Резултат тако великог одузимања воде из токова је пресушивање језера. Водена површина је смањена за преко 60 %, запремина за преко 75 %, док је салинитет порастао три пута. Захваљујући томе данас је преко 30000 км2 некадашњег дна услед делатности човека претворено у слану пустињу.
Одвођење воде из река Сир Дарија и Аму Дарија уз испаравање воде из самог језера је изазвало еколошку, економску и здравствену регионалну катастрофу. Један руски званичник је означио као "10 пута гору катастрофу од Чернобиља".
СРЦЕ ДА ВАМ СТАНЕ! Дечаку се откачио појас на зиплајну, падао са 12 метара висине (ВИДЕО)
"ВОЛИМ ТЕ МАМА" ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ УБИЈЕНОГ НАЕЛА: Данас сахрана тинејџера због којег гори цела Француска
УБИСТВО ПЛАНИРАО МЕСЕЦ ДАНА: Младић (16) изрешетао девојку (15) јер је хтела да РАСКИНЕ с њим, млађи БРАТ сведочио крвавом пиру (ВИДЕО)
- Ево како изгледа крај света - каже Јусуп Камалов, мештанин села у близини Аралског мора док описује просторе настале након нестанка једног од највећег језера света и додаје: Ако се икада догоди армагедон, житељи Каракалпакстана биће једини који ће преживети, јер ми већ сада живимо у њему, пише Натионал Геограпхиц.
Данас, ветар разноси слани прах са осушеног језерског дна на удаљеност од чак 300 км. Како се со шири она уништава усеве, пашњаке, шуме, и остали живи свет. Повећањем салинитета земљиште постаје још мање плодно. Овај феномен је увео нови термин у заштиту животне средине: слану кишу.
Да би очували приносе на овом аридном земљишту пољопривредници повећавају употребу хербицида, инсектицида и ђубрива (првенствено вештачких). Добар део ових хемикалија продире кроз земљу у подземне воде загађујући главни извор пијаће воде. Низак ниво дотока воде, као и повећање концентрације загађујућих материја из пољопривреде, учинио је и надземне воде нездравим за пиће.
Сталним смањивањем (исушивањем) услед прекомерне потрошње воде, Аралско море се "поделило" у неколико готово одвојених водених целина. Али ни то није крај. Нестајање језера се наставља. Најновији сателитски снимци показују да је од некада четвртог највећег (слатководног) језера на свету остало само неколико одвојених малих језераца. Практично језеро данас заузима само 10% некадашње површине. И тај тренд нестајања је све израженији.
Нова пустиња
Северни део Аралског језера, у Казахстану је још под водом. Тамошње власти чак говоре о оживљавању и враћању риба у ове воде. Али у западном делу воде више нема. 90 посто некадашње водене површине је у међувремену нестало.
Поред две велике пустиње у регији, Каракума и Кисилкума сада је на месту Аралског језера настала још једна – Аралкум. Како објашњава директор фонда за спас језера Вадим Соколов, ова последња пустиња је опасна јер с њене површине у атмосферу одлазе огромне количине фине соли која се некад налазила у сланом Аралском језеру.
- Ова со изазива велике здравствене проблеме и напада бубреге, дисајне путеве и јетру. Уз то уништава и флору и фауну - каже Соколов у свом уреду у Ташкенту, главном граду Узбекистана.
Рибе одавно нема у Аралском језеру. У шездесетим годинама прошлог века годишњи улов је износио 40.000 тона. Падом водостаја повећао се и салинитет воде што је уништило све рибље врсте.
- Након умирања риболова хиљаде људи је изгубило посао. Након тога је уследило и одумирање пољопривреде која је због недостатка воде исто тако нестала - говори Соколов. Некада је Аралско језеро са 69.000 квадратних километара и преко 1.080 кубних километара воде имало и улогу регулатора климе.
Воздроженија
Међутим, нестанак језера открио је још једну катастрофу. Острво Воздроженија било је мало, живописно рибарско село ограђено лагунама, али након одвођења воде са река које су га храниле, једино што је од ове оазе остало је слој сланог песка, прожет канцерогеним пестицидима. Острво смрти, како се често назива, је место где жива на термометрима достиже и 60 степени Целзијуса, а где су једници знаци живота костури осушених стабала и животиња.
Воздроженија се толико проширила, да је сада 10 пута већа од своје изворне површине и не сматра се више острвом, већ полуострвом, а захваљујући једном пројекту то је и једно од најсмртоноснијих места на планети.
Када је истраживачки брод "Лев Берг" 1971. године прошао поред острва, младој научници су након неколико дана дијагностиковане богиње, што је према писању BBC-a, свима било чудно јер је била вакцинисана против ове заразе. Иако се опоравила, епидемија се ширила и заражено је још деветоро људи у њеном родном граду, од којих је троје умрло, а међу њима је био и њен млађи брат.
Годину дана касније, мртва тела двојице рибара пронађена су на рибарском чамцу, такође у близини острва. Иако никада није потврђено, сматра се да су преминули од куге. Недуго затим, рибари су почели да ваде мреже пуне мртвих риба, а у мају 1988. године, 50.000 примерака сајга антилопа, које су пасле на оближњој степи, угинуле су у размаку од једног часа. Нико није знао разлог, барем не званично.
Воздроженија, због неприступачности, још увек чува бројне тајне. Иако је острво напуштено још деведесетих година прошлог века, од тада је тамо било само неколико експедиција.
Ник Мидлтон, новинар и географ са Универзитета у Оксфорду, је 2005. године на острву снимао документарни филм.
- Био сам свестан тога што се догодило, па смо имали помоћ човека који је радио за британску војску и који нам је дао све потребне информације. Искрено, скроз ме је преплашио - рекао је он за BBC.
Тај експерт је био Дејв Батлер који је на крају и отпутовао са екипом.
Из предострожности, цела екипа је недељу дана пре путовања почела да пије антибиотике. Носили су гасне маске са модерним ваздушним филтерима, дебеле гумене чизме и бела одела налик форензичарским.
Аралск-7
Фотографије, које је давне 1962. године ЦИА направила из ваздуха, показују да је, за разлику од других острва у Аралском мору, Воздроженија имала отворену стрељану, касарну, парадни простор. Ипак, ни то није било толико забрињавајуће.
Оно што, међутим, јесте су зграде. Разне истраживачке грађевине, ограђени простори за држање животиња, као и отворени полигон за тестирање. Острво је претворено у војну базу најопасније врсте - постројење за развој и тестирање биохемијског оружја.
Пројекат је био потпуна тајна, а чак није био означен ни на картама. Људи упознати с пројектом називају га Аралск-7 и тврде да је био део програма биолошког оружја у индустријском обиму, који је запошљавао више од 50 хиљада људи у 52 производна погона широм Совјетског савеза. Током година постројење и полигон су постали права ноћна мора за живи свет. Облаци патогених агенаса, попут антракса, малих богиња и куге, били су на све стране, а егзотичне болести попут туларемије, бруцелозе и туфуса стизале су до пешчаног тла.
1981. године, према писању BBC-a, дошло је до цурења антракса у једном од комплекса што је довело до смрти најмање 105 људи, након чега су Совјети одлучили да га се отарасе. Огромне бачве спора антракса помешање су са избељивачем и транспортоване у лучки град Аралск, на обали Аралског мора, одакле су транспортоване у Воздраженију. Неких 100 до 200 тона антраксне каше је бачено у јаме и заборављено.
Међутим, након што је поново дошло до цурења и смрти 12-годишњег дечака на крајњем северу Русије и епидемије током које су хоспитализоване 72 особа из номадског племена Ненеца, укључујући 41 дете, а на хиљаде ирваса страдало, постало је јасно да Совјети нису учинили довољно да униште споре антракса. Годинама након распада СССР-а, после напада у Токију и отркића о опсежном програму биолошког оружја у Ираку, јачао је страх да би се терористи могли докопати смртоносних патогена, због чега је америчка влада послала тимове стручњака да ураде одређена тестирања.
Прецизна локација баченог антракса никада није откривена, али како се испоставило то није био проблем. Јаме су биле толико огромне да су се јасно виделе на фотографијама снимљеним из свемира. У неколико узорака тла пронађене су одрживе споре, а САД су издвојиле 6 милиона долара за пројекат чишћења острва.
То је укључивало дубок ров, ископан поред јама, нешто пластичне облоге и хиљаде килограма моћног избељивача у праху. Све што је тим требало да уради је да пребаци неколико тона контаминираног тла у ров – на топлоти од 50Ц (122Ф), носећи пуна заштитна одела. Укупно је ангажовано 100 локалних радника, а пројекат је трајао четири месеца.
Акција чишћења је на први поглед успешно спроведена, међутим, како су тестови касније показали читаво острво је контаминирано. Лес Бејли, међународни стручњак за антракс са Универзитета у Кардифу, који је провео деценију радећи у Портон Довну, установи за истраживање биолошког оружја у Великој Британији, рекао је: "Тамо ће заувек бити антракса".
