ЛАЗАНСКИ ИЗ СИРИЈЕ: Неколико хиљада година цивилизације покопано је овде у 21. веку
У старом граду нема целе куће. Уништене су све цркве, сем једне џамије, стотине дућана је срушено, пише новинар Политике Мирослав Лазански који се тренутно налази у Сирији.
“Примирје које је јуче проглашено, то јест продужено, у Алепу пре подне, терористи Нусра фронта и Исламске државе у источном делу града нису поштовали. Шест јаких експлозија одјекнуло је у западним квартовима Алепа. На пункту где се, у складу са позивом владе, очекивао слободан излазак цивила из источног дела града нико се није појавио. Ни терористи којима је влада гарантовала задржавање личног наоружања и слободан пут ка месту које одаберу. Влада је у те сврхе послала аутобусе на коридоре за излазак из источног Алепа, али су после десет сати чекања отишли празни. Нико није изашао ни припадници Нусре фронта и ИС не дозвољавају цивилима излазак са подручја које они контролишу.
У међувремену, око 14 сати на познатом путу Кастело, који води ка деловима града које обезбеђује ИС, рањен је Валид Ханаја, дописник канала Вести, сиријске телевизије. Погођен је у ногу снајперским метком. Од руских новинара, који имају панцире, шлемове и пиштоље, које истина дискретно носе, сазнајем да су у околини Алепа рањена и два руска војника саветника. Изнад града на прилично великој висини летели су сиријски борбени авиони и бацили пет бомби средње снаге по ободима насеља...
Током преподнева обишао сам две линије додира припадника Нусре фронта и ИС са владиним снагама. У старом граду нема ниједне целе куће. Уништене су све цркве, остала је само једна џамија, хиљаде малих дућана је срушено, накривљено и руинирано. Гомиле крша и шута, ђубрета и картона, пластичних и лимених боца, покидане инсталације, избушени зидови, нови пролази кроз нове катакомбе. И мачке које се лено шуњају тим хаосом у аветињској тишини. Понеки звук допире из зграде, као да неко претура и помера, па нешто шкрипи у тој гомили лима и шута. Ту и тамо из мрачне гараже у којима се тек назиру ликови, или полусрушеног дућана са остављеним дрвеним рафовима за робу појави се војник сиријске армије да каже мом водичу докле даље можемо да идемо. У нешто већој гаражи два су совјетска оклопна возила БМП-1. Како би они маневрисали уским уличицама старог сука, мени није јасно. Можда и не треба да маневришу.
'To што сте чули, то нису мачке, то су терористи, ту су одмах иза ових препрека, нема ни 15 метара одавде', каже војник са завојем око шаке. Млад момак испијеног лица и усахлих очију, у избледелој униформи, упозорава ме да морам претрчати сагнут брисани простор, јер снајперисти вребају. И заиста, на отвореним усецима улица и уличица постављени су велики панои да заклоне видик терористима снајперистима. И тај брисани простор доживљавам као обећани дан, после два сата провлачења кроз катакомбе од уништеног старог језгра Алепа. Неколико хиљада година цивилизације покопано је овде у 21. веку...
У другом делу града између предивних камених вила од жућкастог мермера, каквих нема ни на Дедињу, ушанчио се тенк Т-55. Одмах поред лежи мртав терориста. Средњих година, са дугом косом и брадом, убијен је у четвртак рано ујутру када је Нусра фронт извршио пробој и заузео прве куће у овом кварту. Снаге сиријске војске и милиције Хезболаха су после 10 часова контранападом ослободиле то подручје. На предивним висинама тек понека оштећења.
По подне ме је у градској кући примио гувернер провинције Алеп, господин Хасан Дајиб и причао о будућим плановима за град, наравно, када се рат заврши. Мени западни део Алепа делује прекрасно и сада, могу да замислим како је то било пре рата. Заправо, цела Сирија настоји да живи као да рата и нема. На путу где су терористи удаљени мање од километар са са обе стране саобраћајнице зауставиће вас полицијска патрола са радаром и ако сте прекорачили брзину платићете казну. Држава брине да сви њени грађани добију тачно на време плате и пензије. Оне нису велике, чак ису јако мале, али су редовне и поред рата. Што је још занимљивије, у деловима Сирије, које држе терористи ИС и Нусра фронта, плате и пензије су редовно исплаћују. Држава одреди човека који седне у аутобус и са врећом пара оде у Раку, главно место терориста. За тог човека терористи знају, они га чекају, узму својих 20 одсто, а остатак се подели народу. И сви задовољни, држава показује да брине о свим грађанима ма где се налазили, терористи добију 20 одсто и још не морају да хране становништво које контролишу. И тако то иде од 2012. године.
На Алепо је пао мрак, агрегати за струју брундају, у хотелу интерната има, па нема, само на рецепцији. Одјекнуло је неколико тенковских граната. И ово примирје неће успети."
Вести из Сирије и Ирака можете прочитати ОВДЕ.
