СТРАВИЧАН ЛОГОР СМРТИ ЗА КОЈИ СЕ МАЛО ЗНА! Убијено преко 430 000 људи, а МЕТОДЕ смрти су ЈЕЗИВЕ

Иако је његов увид направљен у другој половини XIX века, чини се да се неке ствари до данас нису промениле. Невиђено лицемерје Запада овај пут се огледа у резолуцији о Сребреници којом су ти центри моћи покушавали да српском народу залепе најтежу етикету геноцидног народа.

Да би апсурд историје био већи, резолуцију је иницирала ни мање ни више него Немачка, земља која је одговорна за највећи геноцид у људској прошлости. Наравно, ради се о злочинима над Јеврејима, словенским народима и Ромима у току Другог светског рата када је Немачку водила нацистичка кликла која је уживала готово једнодушну подршку целокупног немачког народа.

У овом серијалу текстова обрадићемо и нашим читаоцима представити неке од највећих немачких злочина у том периоду и тиме до краја разобличити све аномалије овог међународног линча над слободним и слободарским српским народом. Још једном ћемо подсетити на милионе мртвих, страдалих у вихору рата изазваног немачким експанзионизмом и сулудим расним теоријама које су инспирисале њихов државни врх.

Један од највећих логора смрти у том периоду био је логор Белзец, изграђен почетком 1942. године. То историјско стратиште преживела су само два човека због чега је данас мање познат у јавности иако су у њему живот изгубиле стотине хиљада људи, првенствено Јевреја. 

Логор је подигнут у склопу операције Рајнхард која представља терминалну фазу Холокауста. У њој је укупно убијено преко два милиона људи у систему логора смрти распоређених широм Трећег Рајха. 

Управници логора Белзец били су Кристијан Вирт и Готлиб Херинг. Обојица су имали искуства у еутаназији хендикепираних у нацистичкој Немачкој. Они су познати по томе што су развили систем којим су затвореници гушени издувним гасовима мотора који су цевима спровођени у гасне коморе, што ће бити доминантан начин убијања нацистичких заробљеника у наредном периоду.

Три дрвене гасне коморе су биле маскиране као бараке и тушеви радног логора. Почеле су да раде 17. марта 1942. када је започела реализација Операције Рајнхард. У почетку су масовне егзекуције ишле споро због техничких проблема, а гомиле лешева сахрањених испод танког слоја земље су трулиле и надимале се, и тако избијале на површину. Овај проблем се у другим логорима елиминисао увођењем масовних кремација. Касније је изграђено 6 бетонских гасних комора које су могле истовремено да приме више од 1000 жртава. У јулу 1943. у логору је погубљена последња група логораша. Тиме је од Јевреја очишћена регија око Белзеца. Касније су земни остаци жртава ексхумирани и издробљени. Логор је растављен и његово подручје је пошумљено.

Занимљиво је да је логор изграђен баш на овоме месту јер се налазио између Лублина и Галиције као две велике области на данашњој пољско-украјинској граници. Логор се налазио у близини главне пруге Лублин - Лавов, што је карактеристично за све остале логоре. Нацисти су их правили на тим местима ради лакшег транспорта стотина хиљада заробљеника возовима. 

Нациста из Белзеца на суду након скоро седам деценија

Занимљиво је што је један нацистички службеник који је био чувар нижег реда у Белзецу одговарао за своје злочине тек 2010. године када је имао 88 година. Разлог за његово касно процесуирање је то што су се тужиоци генерално мало бавили чуварима логора и злочинцима који нису били нарочито видљиви, што се наводи као један од основних пропуста у "денацификацији" Немачке. 

Међутим, 2000-их је једна млада група тужилаца покренула истраге о нижој нацистичкој хијерархији, која носи велику одговорност на саглашавање са злочином и извршавање истог. 

Тако се пред судом нашао и Самуел Кунц чувар логора у Белзецу оптужен за малтретирање и убијање Јевреја. Он је деценијама живео мирно, недалеко од бивше престонице Западне Немачке, где је радио у једном владином министарству.

Кунц је, учествовао у истеривању жртава из возова којима су допремани у логор у њиховом утеривања у гасне коморе и, касније, бацању њихових тела у масовне гробнице. Немачки суд је тада изнео више детаља о оптужници против Кунца, који се тичу злочина у логору Белзец, поред Лублина, од марта 1942. до јула 1943. године: 

-Оптужени је радио у свим деловима логора - рекао је тада портпарол бонског суда Матијас Нордмајер.

Приликом суђења откривени су бројни детаљи о начину убијања Јевреја. 

-Жртвама би, уз претњу пиштољима, батинама и дрвеним шипкама, било наложено да пожуре... Морали су да се свуку... жене би биле ошишане и потом би прво мушкарци, а затим и жене и деца, били отерани у гасне коморе - наводи се у саопштењу суда. 

Пошто би жртве биле убијене, чувари би „претресли тела у потрази за златом и другим драгоценостима, и потом би их бацили у претходно припремљене масовне гробнице“. Тај начин убијања је кориштен и у већини других нацистичких логора. 

Ослобађање логора и култура сећања

Логор је ослобођен у Јулу 1944. године од стране надируће совјетске Црвене армије. Данас се на месту логора налази Меморијални центар Белзец који чува успомену на невине жртве монструозног нацистичког режима. 

Извор: Србија Данас

БОНУС ВИДЕО: