ДРЖАВА У КОЈОЈ ЈЕ ЖЕНСКИ ДОЊИ ВЕШ ТАБУ ТЕМА: Ретко где га има, а на удобан имају право само богате даме
У неким радњама је чак забрањен улаз
Постоје многа места где чувари забрањују улаз. У Пакистану, једно од тих места је и продавница доњег веша где комбинација табуа и одуства жена на вишим положајима доводи до тога да је удобан и одговарајући доњи веш привилегија богатих.
БАЈДЕН СЕ НИЈЕ БАШ ПРОСЛАВИО: Уручио специјалан поклон Џонсону, британски премијер је можда очекивао више
"НАТЕРАЋЕМО МОСКВУ ДА ПЛАТИ!" Срамне претње стижу из Лондона, нескривено исказују своју русофобију
КИНЕЗИ ПОУБИЈАЛИ СВЕ ВРАПЦЕ И ОТВОРИЛИ ВРАТА КОРОНИ? Милиони умрли од глади због једне грешке Мао Цетунг! (ФОТО/ВИДЕО)
Пре 15 месеци Марка Мура су на улазу у продавницу замрачених излога зауставили чувари. Одакле му идеја, питали су га, да покушава да уђе у продавницу женског доњег веша. Пустили су га тек када је његов пријатељ слагао да је Мур дипломата који је куповао веш за супругу.
Заправо, овај бизнисмен из Лестера је истраживао какве све препреке треба да пређе да би женама у Пакистану понудио квалитетан, приступачан и удобан доњи веш.
Чувари продавнице су му, испоставиће се, били најмањи проблем.
Суштина проблема је у томе што мушкарци и жене имају различите идеје када је реч о доњем рубљу. Мушкарци генерално сматрају да је то нешто "секси и привлачно" док жене желе "удобне и поуздане" производе, рекао је Мур Би-Би-Си-у.
Већина жена у Пакистану не може себи да приушти скупе увозне брусхалтере и принуђене су да се задовоље са грудњацима чије копче рђају а жице пробијају махом синтетичку тканину.
- Последњих 10 година нисам успела да пронађем ниједан брусхалтер који ми одговара - рекла је 27-годишња Хира Инам док обилази пијацу у Лахору.
- Материјал често није добар. Константно ме гребе а када се ознојим оспем се - додала је она.
Још једна жена на истој пијаци, која није желела да се представи, имала је сличне замерке.
- Потрошила сам много новца, времена и енергије да пронађем брус који ми одговара и који је удобан. Без успеха. Жице су прве које се кидају и ако нисте пажљиви, могу гадно да вас огребу - рекла је она.
Потражња постоји а Мурови производи, који се инспирисани вешом из Маркс анд Спенсера и Дебенхамса праве у центру текстилне индустрије Пакистана, Фаисалабаду и даље се не продају.
Зашто? Пре свега јер многе жене не знају за њих. Маркетиншке кампање усмерене на жене су шкакљиве у Пакистану, а нарочито када је реч о теми која је табу, као што је то случај са доњим вешом.
Раније су се продавци ослањали на препоруке. Пре 30 година, квалитетан производ попут квалитетних, добро скројених комада доњег веша буквално је нестајао са тезги препуног Мена базара. Жене које су живеле нешто даље, ослањале су се на пажљиво срочене рекламе у магазинима.
Данас, у дигиталном добу, ти магазини више не постоје а кампања на друштвеним мрежама је отежана јер је реч о ризичним производима који врло лако могу да добију етикету "вулгарног".
Исто тако, излози радњи не могу да привуку жене јер су потпуно замрачени и затворени, без икаквих ознака и реклама. Продавнице у тржним центрима мало су "слободније" али је њихова роба доступна само реткима.
Мур је саветован да своју робу понуди великим трговинским ланцима али је то бацило светло на други проблем - мнорао је да рекламира свој удобни, квалитетни не-секси веш мушкарцима.
- Највећи проблем ми је како да им објасним да брусхалтери и гаћице нису производ дизајниран искључиво да неког узбуди. То су комади одеће који треба да буду удобни и пруже женама подршку и морамо да нормализујемо њихову продају - рекао је он.
Његови снови за сада делују тешко оствариво. Бар у Пакистану.
У већини компанија које је посетио, дизајнери су мушкарци. Женама које су биле позване да учествују у разговорима није било пријатно да говоре какав веш желе у соби пуној мушкараца. Оне жене којима су биле нуђене више позиције у компанијама одбијале су јер су морале да добију одобрење породица, испричао је Мур.
Табу је такав да је једну од жена које раде у фабрици муж пратио на интервју за посао.
- Када сам примљена, рекао ми је да ником не говорим где радим јер би могла да упаднем у проблем - испричала је Сумаира.
Другу кројачицу отац није пустио да се пријави за посао.
Ни мушкарцима који раде у фабрикама није ништа лакше. Анвар Хусаин је рекао да су се његова породица и пријатељи много противили томе шта ради.
- Пријатељи су ми се смејали због тога где радим. Породица је одбила да ми дозволи да одем у фабрику. Када сам се коначно запослио, било ме је срамота да дам састављени брусхалтер колегиници на даљу обраду. Сада ми је боље и угодније на послу. Зато што је на крају крајева то само посао - рекао је он.
Сада, запослене у Муровој фабрици муче друге бриге. Ако газда одлучи да му је свега доста, остаће без посла.
То се неће десити, рекао је Мур Би-Би-Си-у.
- Речено ми је да потражим неку алтернативу овом послу. И да, било је прича да одлазим. Али ја намеравам да останем овде све док се наш производ не појави на тржишту - поручио је он.
