Смејемо им се, а МОГУ ДА НАС ПОБЕДЕ: ИСЛАМИСТИ нас све могу покорити, а ТРИ су РАЗЛОГА за то

Терористички напади које исламисти изводе широм света - од Северне Америке преко Европе и Азије до Африке и Аустралије - озбиљно угрожавају животе појединаца, посебно обичних људи, и посебно након што је Исламска држава извршила транзицију мета са политичких на свакодневне.

АЛ СУ ИХ ОЛЕШИЛИ: Руси за 1 ДАН ЛИКВИДИРАЛИ 120 џихадиста ИС, укључујући и 60 страних плаћеника

Стисли су их да немају куд: Сиријске снаге РАЗБИЈАЈУ џихадисте на Голанској висоравни (МАПА)

Ал Каида је махом нападала циљеве као што су Светски трговински центар и Пентагон, уз пар изузетака попут мадридског и лондонског јавног саобраћаја; деловање је Исламске државе, са друге стране, такво да се човек више не осећа сигурно ни у биоскопу, ни у тржном центру, ни у кафићу на периферији метрополе, ни у цркви на периферији провинције.

Међутим, упркос томе што су сви свесни да смрт у режији исламских радикала вреба на сваком ћошку, ма колико тај ћошак био небитан, нико не узима за реалну могућност то да би Исламска државамогла да однесе победу у сукобу са тзв. међународном заједницом, згодним еуфемизмом за Запад и савезнике.

Постоје три разлога због којих је такав опуштени став погрешан.

Прво, никога не треба потцењивати, посебно не ако је тај неко лудачки убеђен у исправност својих уверења и не само што се не плаши да умре за њих, већ жели да умре за њих зато што верује да ће због тога бити награђен у загробном животу. То би, само по себи, требало да буде довољно, али хајде да се на томе не зауставимо.

Друго, сама је Европа већ имала ситуацију сличну овој: велика идентитетска, културна, религијска, политичка и економска криза, практично општедруштвена, током последњих векова Римске империје довела је до победе хришћанства, противно свим законима вероватноће.

У тренутку када је 313. године цар Константин Велики прогласио Милански едикт и тиме дозволио Цркви да слободно исповеда религију коју је потом уздигао на де факто државну, хришћана у империји није било више од 10-15 одсто. Крајем тог века, када је император Теодосије де јуре уздигао хришћанство на државну религију, хришћани су већ били већина. Био је то друштвени коперникански обрт, за мање од сто година. Ако узмемо у обзир и да је хришћанство два и по века пре Миланског едикта било јудаистичка секта, јасан вам је метеорски успон.

Сада смо у сличној ситуацији. Наша друштва су секуларизована и у дубокој кризи коју најчешће игноришемо јер је лакше гледати ријалити и не размишљати ни о чему; за огромну већину хришћанство је само ствар традиције, обичаја и националног идентитета.

Расправа о томе да ли је то напредак или не, беспредметна је. Ипак, великој већини људи је потребна некаква вера, просечан човек је једноставно такав, и ако остане без вере настаје вакуум који нешто мора да попуни, било да је то права правцата (страна) религија или неки култ или фудбалски клуб или астрологија или нешто десето.

Можда би такво стање могло вечно да потраје и можда је заиста одрживо, ко зна, видећемо. Историја не иде, међутим, у прилог таквом оптимизму.

Треће, данас се смејемо Исламској држави и њеној намери да границе калифата помери до Алпа и Пиринеја, иако смо се исто тако смејали бољшевицима пре 109 година (барем су се смејали они који су за њих уопште и чули), да би тај исти предмет спрдње пре 99 година освојио власт у највећој земљи на свету, Русији.

Бољшевици су почели као слабија од две фракције унутар Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП), саме по себи на ивици безначајности, а завршили су као господари.

Шта је била њихова тајна? Тврдокорност, добра организација, елитизам, демократски централизам, фокусираност, бескомпромисност, одлучност, бруталност.

Уосталом, нисмо морали да идемо тако далеко, у Русију. Могли смо да останемо код куће и да се присетимо да је Комунистичка партија Југославије почетком 1941. била малена група залуђених идеалиста, а да је четири године касније преузела апсолутну власт у земљи, окористивши се грађанским ратом у Краљевини Југославији, окупираној од стране сила Осовине.

Такође, могли смо се присетити и историјске лекције коју нам даје сам ислам: само неколико деценија након смрти пророка Мухамеда читав Блиски исток је био под влашћу муслимана, и поред две моћне империје у суседству (Византија и Сасанидска Персија), а сто година након смрти Мухамеда границе калифата ишле су од Пиринеја на западу до долине Инда на истоку.

Дакле, као што можете да видите, ма колико сулудо победа једне минорне исламистичке групе изгледала данас, она није немогућа, и могла би да се одигра ако се свет не уозбиљи. Не само што се тиче уништавања ИСИС-а на територији коју контролише на Блиском истоку, већ и спречавања да се то људство расеје по свету. Најбитније од свега, потребно је уништити њихову идеологију.