ДРАГОСЛАВ БОКАН О ГЕОПОЛИТИЦИ НОВОГ САДА: Вучевић достајан наследник чувеног Јована Дејановића, а оваква будућност очекује Српску Атину
Бокан каже да је Нови Сад идеалан, конкретан пример суверене и патриотске, а, истовремено, модерне и технолошки задивљујуће оријентације српске државе у овом времену
Све до краја Првог светског рата, национализам је био суштина погледа на свет тадашњег, апсолутно евроцентричног човечанства. То је било наслеђе многих и многих генерација предака војника и грађана, генерала и цивилних предводника свих учесница у првом глобалном историјском конфликту. Њихови очеви и очеви њихових очева били су већ рођењем потпуно и заувек одређени својом националном припадношћу. Мобилисани за ратна дејства, људи овог доба су колективно пратили зов отаџбине и кретали у јасно одређеним националним и државним правцима, без обзира на то да ли су били припадници каквог царства, или краљевства, или републике, федерације или регије. Пре-револуционарна превласт доминантних верских одређења је замењена модерном идејом ”нације” и њеним императивима. Наравно, уз нације је, попут сенке, ишао и њихов колонијални, те расни ”зачин” и додатак.
ВУЧЕВИЋ ОДЛИКОВАН ОРДЕНОМ СВЕТОГ САВЕ: Патријарх Порфирије му уручио одликовање - "Стекао сам највеће признање у животу"
Вучевић: Породица Ћирић била чувена карловачка грађанска породица која је нашем роду дала министре и владике
ГРАД НОВИ САД СПРЕМИО ПРОЈЕКТЕ: На отвореном Сајму лова и риболова представиће се више од 100 излагача
Већ у следећем рату, само две деценије касније, на политичку сцену ступа идеолошка свест, у којој ствари нису више биле начелно и унапред одређене рођењем и националном припадношћу. Сада долази до унутрашњег дељења сваке земље понаособ на острашћено непријатељске, међусобно супротстављене идеолошке групације (комуниста, фашиста, нациста, либерала…). И припадници истих нација са различитим идеолошким опредељењима постају смртни непријатељи једни другима, а стране у рату су груписане по доминантним идејама-водиљама, изведеним из оваквог или онаквог односа према ”националном” – подигнутом на највиши могући ниво: од супер-националних (у фашизму), преко анационалних (у демократском либерализму), па до анти-националних (у комунизму) идеолошких пројеката. С тим што ваља напоменути вишеструко проширење бојног поља овог светског рата на скоро читаву планету.
Трећи светски глобални сукоб је данас на застрашујуће блиском обзорју, као, изгледа, неизбежни наставак вишедеценијског ”хладног рата” између англоамеричког Запада и њему супротстављеног Истока (уз отворену, расистичку русофобију западних политичара, официра и интелектуалаца). Овај сукоб није више само ”судбински тренутак одлуке на бојном пољу” као пре, јер се сада преместио са некада строго државног на много дубљи, друштвени и лични (психолошки) ниво. Спољашњи ратови су, временом, постали унутрашњи, са мржњом налик на беспоштедну борбу ”каубоја & индијанаца” у холивудским вестерн филмовима. И сваки појединац без разлике постао је трајно (свих 24 часа током 365 дана у години) изложен овом смртоносном зрачењу медија и њихове хипнотичке ”чаробне фруле”. То је пост-национални, пост-идеолошки и пост-истинити (”важна је уверљивост, а не истина”) свет, који нас стрмоглаво уводи у сасвим другачију цивилизацијску архитектонику наше сада информационо многоструко смањене и густо умрежене планете.
И зато сада требамо да поново освестимо, артикулишемо, ”освежимо” и ”ребрендирамо” све најважније појмове из наше традиције и прошлости.
Па, тако, и УЛОГУ ГРАДА у новом поретку вредности (и безвредности).
НОВИ САД У СВОЈИМ ИСТОРИЈСКИМ ЕТАПАМА
Несумњиво постоји остатак цивилизацијског и културног наслеђа оног првобитног, мултинационалног, али доминантно католичког НовогСада. Наиме, у оквиру аустријског (па, затим, и аустро-угарског) оквира, развијао се строги и углађени барокни, конзервативни поглед на свет (архитектуру, обичаје, моду, политику, приоритете…) дуж обе овдашње дунавске обале – оне петроварадинске, и оне прекоречне, новосадске.
И овај правац је трајао, паралелно, са растом грађанског друштва на овом урбаном простору, све док коначно није дошло до велике смене владајућег ”духа времена”.
Нестало је, као да никад и није постојало, све оно дотадашње: аристократско, круто-бирократско, непроменљиво и инквизиторски нетрпељиво према ма чему другачијем од себе. Родио се, из гвозденог хабзбуршког сандука, стварно слободни грађански Нови Сад, онај што, ево, већ век и по постоји, у разним облицима (и државним адресама).
Све тамо од пресељења ”Матице српске” из Пеште у Нови Сад, наш град јача и своју националну српску свест, на свим нивоима: од верског и културно-уметничког, привредног и трговачког, па до историјско-заветног и светосавски-државотворног.
Испод црних полуцилиндара, са штаповима за шетњу у руци, у свечаним оделима и ципелама са гамашнама стварала се идеја ”Српске Атине”, најученијег и најцивилизованијег града у српском народу, опасно разбацаном на све балканске стране, а уочи избијања оне паклене катастрофе назване ”Први светски рат”.
Створен је онај лежерни, помало успавани Нови Сад, шармантно ушушкан између шетње градском променадом (те чувеним ”Штрандом” или вечерњим корзом у Змај јовиној); сав у отменим стиховима, романтичним сновима, рукољубима, знатижељним погледима кроз ”кибиц-фенстере”, са договорима ”на реч” и носталгичним сећањем на Душаново царство у бурним разговорима над коцкастим кафанским столњацима (и уз ”јурњаву” велосипедима, првим бициклима са по једним великим и једним малим точком).
Иако на почетку под увек захтевним и врло строгим бечким надзором, овај слободарски Нови Сад успео је да се, корак по корак, полако ослободи овог полицијско-политичког јарма и храбро избори за свој нови почетак.
Након ”Великог Рата” је даље све ишло по неизбежном сценарију пресудних историјских догађаја. Па је онда величанствено снажење Дунавске Бановине у Краљевини Југославији трагично пресечено ”временом смрти” током Другог светског рата, и онда, након тога, ношено моћним ветровима промена, кроз ново доба бруталног успостављања комунистичко-револуционарне и, затим, много блаже (али и неупоредиво перфидније) титоистичке, диктаторске власти.
Српска идеја је жртвована императивима конформизма и (привременог) одустајања од наше вишевековне светосавске концепције ”живота у свету” (и у срећним условима слободе, али и током тешког бивања у ропству), али је наш град почео поново да, макар споља, добија свој некадашњи сјај и поново пронађену перспективу за будућност.
Рекао бих да је најважнију улогу у свему овоме имао непобедиви, ведри дух Новог Сада, оличен кроз лик и дело Мике Антића, овдашње варијанте онога што су у Београду били Душко Радовић и Момо Капор.
Само је неустрашиви, генијално даровити, истински креативни шарм могао да растопи строге, безбојне и безбројне идеолошке зидове, правила и забране – и баш то нам се десило!
Овакви дискретни хероји никада не добијају (ни после смрти, а камоли за живота) заслужена признања и споменике, иако су они реално важнији од свих других, много поштованијих носилаца градских имена улица и школа. Таква им је судбина, попут оне несрећне и трагично жртвоване Гојковице из народне песме ”Зидање Скадра”.
Популарни а непризнати, наизглед ”сувише лаки” писци, ваздушасти и на (не)срећу комерцијални (прихваћени од народа исто колико и одбачени од елите), ови ”чувари ватре” нам помажу да, њиховим талентима и хумором, спасоносно пресечемо онолике, запетљане историјске ”Гордијеве чворове”.
И то боље разумеју они наши обични (много више него ”елитни”) суграђани, а највише од свих: деца. Они са довољно чедном и неисквареном душом.
Са овако сачуваном душом, Нови Сад је могао да спремно дочека и своје нове зграде и проширене булеваре, зелене паркове и тржне центре, сачувавши, успут, и све оне музеје и шеталишта, плаже и тргове из предратних времена.
НОВИ САД У СУСРЕТУ СА БУДУЋНОШЋУ
На почетку 21. века, Нови Сад је (заједно са остатком Србије) прошао кроз прву новомиленијумску деценију великих искушења – тоталног обезличавања и аутодеструктивног одбацивања свог аутентичног идентитета (наслеђеног из свих претходних епоха).
Срећом, читав онај други деценијски корак у ново доба је донео собом и повратак велике наде у реалну обнову и даље развијање свих урбаних и цивилизацијских вредности, како у највећем граду северне Србије, тако и у читавој земљи.
Иако под осветничком паљбом дојучерашњих властодржаца, сада лукаво прерушених у ”независне интелектуалце” и ”предводнике опозиције”, нови људи у градској власти су почели са крчењем новосадског пута у будућност.
На делу је довршење историјског пута ”од вароши до града” и од малодушности (праћене трајним и огорченим одлажењем из сопствене земље) до буђења ентузијазма којим се руше и највеће препреке.
Није ту само реч о запањујућем броју подигнутих и обновљених објеката, већ и о системском плану обнове, у коме не постоји реч ”немогуће”.
Као и увек, тај изворни, начелни став неприкосновено одлучује исход свих битака, ма каква била спољашња пропорција ваше снаге у односу на ону у табору ваших непријатеља.
Тај велики замах је започео 2012. године, избором Милоша Вучевића, показало се: правог наследника чувеног Јована Дејановића (који је, у новосадским оквирима, значио исто колико и, рецимо, Бранко Пешић за Београд).
Не баш све, али много тога, ипак и увек, зависи од првог човека сваке институције, а посебно у тешким временима страшног спољног притиска и недовољног народног јединства.
Зато је важно да тај ”први човек” има прилику да довољно дуго буде на челу, да би уопште било могуће да се све започето доврши и започне још понешто ново. И то није ствар ”политике” и нечије ”дужине мандата”, већ практичне логике проблема са којима се суочава свака земља, заједно са њеним градовима и државним и друштвеним институцијама.
И ова ствар се овде срећно догодила са троструким мандатом једног истинског градо-начелника и градо-водитеља и очигледним резултатима, како његових остварених, тако и нових, амбициозно започетих планова.
Он је дословно подигао Нови Сад са колена на које је пао у претходном периоду – и у оном национално-историјском, и у практично-урбаном, али и у међународном (а, посебно, европском) смислу.
Сад је српски дух постао саставни део новосадског постојања, спречивши даље цепање наше државе и друштва; град је добио своје препознатљиве грађевинске симболе и почео са убрзаном, успешном модернизацијом; а Нови Сад је заслужио престижну титулу ”Европске престонице културе” и одговарајућа признања и награде због показаних резултата (и истинске успешности свих премијера, концерата и изложби и перформанса овог заиста монументалног пројекта).
Све три димензије синхроног деловања незаустављивог градског јуриша у будућност су вођене беспрекорно и пођеднако успешно. И дух и душа и тело Новог Сада су ојачани и показани на најбољи могући начин…
НОВИ, А ОНАЈ ПРАВИ НОВИ САД
Ја знам да ово није време за хваљење ма чијег рада и успешности, јер се то сматра нечим недопустивим ”за независног интелектуалца”. Али, ја, ето, не желим да будем независтан од истине и од бриге за мој народ и државу, пошто ме таква ”независност” и ”слобода” од одговорности и националних дужности – не занимају. И зато ћу увек рећи оно што мислим и што ми је на души.
У време док нисам препознавао српску државу у нашој власти, ја сам је жустро критиковао, не због критике по себи, већ због тог не-државног става и одговарајуће очајних резултата у оваквој политикантској, мазохистичкој (колонијалној) авантури. Када се све то темељно и суштински променило, ја сам се с радошћу поставио у складу са овим, више него позитивним, исцељујућим реформама.
Зато је Нови Сад управо идеалан, конкретан пример те суверене и патриотске, а, истовремено, модерне и технолошки задивљујуће оријентације српске државе у овом времену. Јер је све тако разнородне елементе који нас изнутра распињу (и вуку, сваки на своју страну) успео да помири, не жртвујући ништа од оног другог, само наизглед супротног.
Као дан и ноћ, Исток и Запад, традиционално и савремено, домаће и страно, ведро и озбиљно, слободно и одговорно…, све се у овој хармоничној перспективи слаже са ”духом времена” и великим светским искушењима (који су већ ту пред нама).
То је, рекао бих, геополитика вечно изменљиве, вишеструке и мозаички сложене реалности, увек спремне на сутрашње промене и нове изазове.
Где нас ништа не може изненадити и где можемо сто пута да падамо на леђа, али на колена – никад!
