Он је један од највећих српских научника, а у детињству је умало ИЗБАЧЕН ИЗ ШКОЛЕ: Ово је прича о Михајлу Пупину
Порази су само кратка одмаралишта за будуће победе
Михајло Пупин или пуним именом Михајло Идворски Пупин рођен је 9. октобра 1854. године у месту Идвор. Био је био је научник, проналазач, професор, а део свог живота провео је у Панчеву.
Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија
Још док је живео у Идвору, Пупин је био „инфициран” националним тежњама Срба у Војводини. Утицај оца Константина, сиромашног граничара, био је велики и долазак у Панчево ће само утврдити већ формиране ставове. Као ученик панчевачке Реалке Пупин је дошао у додир с идејама које је заступао Светозар Милетић, вођа Народне странке и Уједињене омладине српске, и које су знатно утицале на формирање политичке свести младог средњошколца. Та врста интересовања и личне активности ће узроковати врло незгодне ситуације, које ће довести чак у питање и успешан завршетак његовог школовања.
У рано пролеће 1872. године Светозар Милетић је посетио Панчево и Михајло Пупин је био један од ученика који су учествовали у догађајима организованим поводом његовог доласка. Услед једног инцидента замало да буде избачен из школе, али је, на интервенцију професора Коса и Живковића, проблем изглађен.
О томе сам Михајло Пупин у аутобиографији „Са пашњака до научењака” пише:
- Милетићева посета Банату обележава почетак новог периода у Банату, периода национализма. Ђаци Панчева придружили су се у великом броју процесији, а ја сам био један од њих, поносан што сам имао част да носим једну бакљу. Клицали смо до промуклости кад год би Милетић у свом ватреном говору оптуживао цара за незахвалност према граничарима, као и према свим Србима у Војводини. Сећајући се ранијих очевих речи у вези читаве ситуације, нисам се устручавао да у име свих присутних ђака узвикнем: „Никада нећемо служити војску цара Фрање Јосифа!” На то моји другови одговорише са „Живео кнез Србије!” Мађарски чиновници забележише све ово што се догађало за време бакљаде и након неколико дана био сам обавештен да Панчево није место за разуздано сељаче као што сам ја, и да морам да се спакујем и вратим у Идвор. На интервенцију Словенца Коса и проте Живковића, некако се ствар изгладила и мени је дозвољено да и даље останем у Панчеву. - написао је Пупин.
Пупину није био наук то што се тако срећно провукао захваљујући пре свега интервенцији својих наставника, већ је за врло кратко време направио још један инцидент који ће бити повод да се размишља о томе да напусти Панчево. О томе сам пише следеће:
- Првог маја исте године наша школа прослављала је Мајски дан. Српска школска омладина која је обожавала Милетића и његов национализам, припремила је српску заставу за мајску поворку. Остала омладина, већином немачка, румунска и мађарска, носила је жуто-црну аустријску заставу. Националисти из групе омладине нападоше носиоце жуто-црног знамења, а у том сукобу ја бејах ухваћен баш када сам стао ногом на оборену аустријску заставу. Предамном је сада било избацивање из школе. Опет ме је спасао прота Живковић и, само захваљујући његовом угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто сам обећао да се нећу дружити са бунтовним дечацима који су јуришали на аустријску заставу. Међутим, ту се ствар није окончала. На позив протин, у Панчево су дошли моји отац и мајка и разговор који су водили завршио се победом моје мајке. Одлучило се да окренем леђа Панчеву, леглу национализма, и одем у Праг. Прота и његова црквена општина обећаше да ће помоћи око мог школовања у Прагу, ако већ моји родитељи не могу смоћи довољно новца.
О тим својим проблемима у школи и могућности да буде избачен из ње пише на још једном месту:
- Испричао сам им шта ме је натерало у Праг, истичући посебно мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог нагињања револуционарном национализму...
Истина је, што се види из писања самог Пупина, да је мајка имала велики утицај на њега и да га је у одређеним животним ситуацијама она саветовала, како пише Љубица Продановић у раду „Утицај породичне и друштвене средине на развој Михајла Пупина”, али неистина је да су наставник физике Симон Кос и „наставник књижевности” (то је био Васа Живковић) из Реалке утицали на родитеље да Пупин оде у Праг. Из непознатих разлога она брише улогу проте Васе Живковића, који је директно одговоран (то је и била његова идеја) за одлазак Михајла Пупина у Праг.
Да идеја о одласку у Праг није Косова, ни „наставника књижевности”, ни самог Пупина, већ проте Васе Живковића, као и настојања да се она реализује, потврђује реченица коју је сам Пупин написао: Постало ми је јасно зашто ми је прота из Панчева предлагао да идем у Праг.
