Право презиме му је било Стефановић, али је сам себи дао друго: Да ли знате о коме је реч?
Оснивач славеносрпског језика
С освртом на културни живот града Новог Сада могуће је уочити велики број познатих имена којима се Новосађани поносе. Једно такво име је и Захарије Орфелин, истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитетљ, гравер, калиграф и писац уџбеника.
Дом молитве свих народа: Представљамо вам новосадску Синагогу
Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду после Бечког рата 1683-1699.
Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао Орфелин. Није се редовно школовао, и све што је научио постигао је самоуким радом. У младости је био учитељ. Напустивши ту службу, провео је неколико година као чиновник, "архиепископско-митрополијски илирически канцелист", секретар или благајник, код српских црквених великодостојника у Карловцима, Темишвару, Новом Саду, Пакрацу.
Без сигурних средстава за живот, цео век провео је у лутању од места до места. Био је и домаћи учитељ, налазио је уточиште и у фрушкогорским манастирима, одлазио је у Млетке, где је штампао своја дела и где је, највероватније, изучио сликарство и бакрорез, у чему се јако усавршио. На појединим својим радовима потписивао се као члан бечких академија уметности.
Како од књижевнога рада није могао живети, последње године живота провео је у беди, живећи готово од милостиње. Сасвим оронуо и оболео, добије најзад уточишта на Исајлову, добру бачког владике крај Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умире 19. јануара 1785. године.
Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Изашао је само један број. У предговору у виду манифеста Орфелин износи основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе, да наука треба да служи потребама обичног човека, а књижевност и филозофија да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига.
Историја кроз конструкцију: Како је "Мост слободе" постао један од симбола Новог Сада
Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик. Јован Деретић га сматра, уз Јована Рајића, најзначајнијим писцем рускословенске епохе у српској књижевности.
Нови Сад кроз историју: Човек који је жртвовао сопствену слободу за уједињење српског народа
Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање било је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
Симбол Новог Сада: Овако је Петроварадинска тврђава добила име (ФОТО)
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба. Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику. Тек сто година касније (1883) Српски архив за целокупно лекарство штампало је као посебно издање „Лековито биље у Србији“ од др Саве Петровића.
Представљамо вам највећу новосадску добротворку: Захваљујући овој жени Нови Сад данас изгледа овако
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.
Умро је 19. јануара 1785. у Новом Саду.
Награда „Захарија Орфелин“ додељују се на Међународном салону књига у Новом Саду за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.
