Трновит пут Милана Милошевића: Водитељ прошао бруталну тортуру, а онда му се живот после ОВОГ ДОГАЂАЈА променио из корена
Живот у породичној кући за Милана је био језив, али од батина није могао да се одмори ни у школи. Похађао је Основну школу "Јован Поповић" у Сремској Митровици, имао је све петице, рецитовао је, водио радио станицу, учио руски језик.
Водитељ "Задруге" Милан Милошевић прошао је трновит пут ка успеху. Он је од места равноправног учесника ријалтиија дошао на позицију водитеља, и то једног од омиљених како међу учесницима, тако и међу публиком.
Наиме, Милан Милошевић данас има живот из снова, али нису му увек цветале руже.
Напротив, детињство му је било као из хорор филмова! Оно што је он превалио преко својих леђа мало ко би могао. Осим што је свакодневно гледао како отац Стојан туче мајку Рајку, и сам је добијао батине од тате, али и од другова из школе. Доживео је и велику породичну трагедију када му се најстарији брат Ненад убио. Поред свега тога, целог живота је живео са спознајом да је нежељено дете.
- Мама је из првог брака имала Ненада, а седам година касније добила је сина Зорана, који се родио са церебралном парализом. Тада су доктори рекли мајци да више не рађа. Међутим, пошто је отац био алкохоличар, сваки пут када би се напио, мајка би затруднела. Никада му то није ни говорила, већ је пуне четири године стално ишла на киретажу. Када је остала у другом стању са мном, тражила је од комшинице милион динара на зајам за абортус. То је стално радила јер није имала пара. Комшиница ми је спасла живот јер јој је рекла: "Роди ово дете, донеће ти срећу." Послушала је и добиле ме 1. априла, на свој рођендан - започео је тада своју тешку животну исповест водитељ.
Милан каже да му је отац под дејством алкохола постајао насилник, који им је свима уништио животе. Са њим је прошао своје најгоре тренутке.
- Маму је тукао стално! Она се борила за нас. Радила је у њиви од седам ујутру до седам увече. Кући је долазила са прстима крвавим од рада. Тако уморну, измучену отац ју је тукао с врата. Бежали смо од њега када видимо да је пијан. Често смо спавали у кукурузима. Ту смо чекали да он погаси светла и заспи да бисмо могли да одемо и ми у своје кревете. Дешавало се да намерно закључа кућу и онда смо ноћ морали да проведемо напољу. Ћебе смо за сваки случај увек држали у шупи да бисмо имали чиме да се покријемо ако је напољу хладно - присећа се новинар. Те ноћи, каже Милан, некада су биле и безбрижније од оних које је проводио код куће:
Отац нам је забрањивао да окитимо новогодишњу јелку. Ја никада за Нову годину нисам имао јелку. Нисам славио ни рођендане, ни друге празнике.
- Плашио сам се да заспим када је ту. Слух сам толико изоштрио да сам у сваком моменту по његовом кораку знао у ком је делу куће. Желели смо да га напустимо, да побегнемо од њега, али нисмо имали где. Мајка и ја бисмо се већ некако снашли, али шта смо могли са мојим непокретним братом? Нисмо могли да га оставимо! Данима смо седели у Центру за социјални рад и тражили помоћ од надлежних. Пријављивали смо га стално полицији. Патрола дође и оде, а онда мама добије батине што га је пријавила. Страшне ствари нам је радио: није нам дао да имамо фиксни телефон, забрањивао нам је да окитимо новогодишњу јелку. Ја никада за Нову годину нисам имао јелку.
Као дете из сиромашне породице, често је био гладан, те је зато био приморан да први динар заради већ са 11 година.
- Лепио сам неке коверте. За 10.000 урађених добијао сам 50 марака. Није то било мало. Могао сам да дам мајци новац и да мени увек нешто остане. Само сам ја могао да јој помогнем, јер ми је један брат рођен болестан, а други је попут оца био алкохоличар. Од новца који сам скупљао купио сам себи фармерке "левис 501". Много сам их желео. То је било остварење мог првог сна, међутим, Ненад ми их је узео. Због њега сам умео преко ноћи да останем без гардеробе, јер је он био коцкар и продавао је ствари из куће.
Месец дана након што је те 1995. постао пунолетан преминуо му је отац.
- Дан пре његове смрти посетио сам га у болници. Сео сам поред оца, ухватио га за руку и рекао му: "Тата, ја сам." Почеле су да му иду сузе низ лице. Тада сам му све опростио. Сутрадан су нам у седам ујутру јавили да је имао три инфаркта заредом и да је преминуо. Неколико дана касније сам га сањао, а он ми је у сну рекао да себи никада неће опростити што нам је уништио животе.
После очеве смрти Милошевићу се живот мења из корена. Одлучује да напусти Сремску Митровицу, за коју га везују само лоше успомене, и сели се у Нови Сад. Изнајмио је стан и радио као конобар све до 1997. године, када је добио позив за одслужење војног рока.
- Тада сам први пут у животу имао славље. Први сам војник у општини који је сам себи финансирао испраћај у војску. Позајмио сам паре само да буде забава као код осталих. Војни рок сам служио у Крушевцу, у антибиолошкој хемијској одбрани. Тамо сам био страх и трепет. Обожавали су ме, прали ми веш... Али у војсци сам се задржао само два и по месеца, јер су дијагностиковали да сам емотивно и социјално незрео за одслужење. Патио сам за мамом.
Милан се вратио у Сремску Митровицу код маме на неколико месеци, а потом је опет отишао у Нови Сад. Тамо се запослио на телевизији Јесењин, где је водио емисију кратке форме. Пошто то није било добро плаћено, вратио се конобарисању. Две године касније вест о смрти брата Ненада га је вратила у родни град.
