Фрушкогорски православни бисер чува гробове старије од Србије и хришћанства - ово је манастир Бешеново

Манастир Бешеново смештен је на јужним падинама Фрушке горе. Према предању, основао га је краљ Драгутин Немањић крајем 13. века и лоцирао га на једном од главних изворишта које је напајало стари Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу.

Посвећен је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу и представља једини манастир на Фрушкој гори чији се настанак повезује са лозом Немањића.

Стефан Драгутин Немањић, син Стефана Уроша И и Јелене Анжујског, био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1282. (након сукоба са братом Милутином) до 1316. године. Његова прва престоница била је Дебрц, град између Београда и Шапца. Касније је преселио своје седиште у Београд, поставши први српски краљ који је владао из престоног града. На челу Сремске краљевине био је све до своје смрти 1316. године.

Постојање манастира Бешеново у време краља Драгутина потврђује древни запис са његовим крстом из 1297. године. На једном делу крста је, према запису, угравирана слика и назив манастира Бешеново.

Први писани трагови о манастиру потичу из средине 15. века. На зиду манастирске цркве пронађен је запис да је она осликана још 1476. године.

Детаљније о манастиру Бешеново говори најстарији турски попис Срема из 1546. године. Манастир се редовно помиње у свим каснијим турским пописима Срема спроведеним у другој половини 16. века.

Иако је манастирска ризница већ била богата за то време, додатно је обогаћена када су монаси из манастира Витовница, код Пожаревца, који је страдао од Турака, пренели највредније литургијске предмете у Бешеново. Међу њима су били Четворојеванђеље које је оклопио Вук Кондо и сребрна чаша познатог ковача Луке. Ови и многи други предмети из Бешенова данас су смештени у Музеју СПЦ у Београду.

Иако су Свети архангели Михаило и Гаврило заштитници манастира Бешеново, значајну улогу у његовој историји имају и Свети Кирик и Јулита. Ријеч је о сину и мајци који су у време римског цара Диоклецијана пострадали због хришћанске вере 304. године у грчком граду Иконији.

Један део њихових моштију (други део се и данас налази у цркви Свете Богородице Болничке у Охриду) стигао је у Бешеново путем који није документован и ту је дуго чуван. Сигурно је да се то десило пре 1753. године, када је у оквиру манастирске цркве почела изградња посебне капеле посвећене њима. Међу неколико икона била је и она са ликовима Светих Кирика и Јулите, коју је осликавао руски иконописац Василиј Романовић.

На дан Светих Кирика и Јулите (15/28. јул) обележавана је летња манастирска слава, а та традиција поново је оживљена током обнове манастира.

Мошти Светих Кирика и Јулите биле су у манастиру до средине Другог светског рата, када су 1943. године тајно премшћене у цркву у селу Бешеново. Ту су остале и након рата, али су током времена нестале без трага. Друго осликавање манастира, чији је део икона сачуван, догодило се средином 18. века. Аутор је био Василиј Романовић који је 1737. године, као млад сликар, осликавао Претеченско-Борисоглобску цркву у Кијеву. Како је и када стигао у Срем није забележено, али је познато да је живео у манастиру Хопово, где је примио монашки постриг и где се и упокојио 1773. године.

Иконе за нови иконостас Бешенова биле су дело једног од највећих српских сликара, Стевана Алексића (1876 – 1923). Рад на њима започео је 1906. а завршио 1909. године. Са Царских врата сачуване су иконе Благовести, Светог Стефана и Светог архангела Михаила, као и иконе Исуса Христа, Вазнесења Господњег, Преображења Господњег, Свете Тројице, Богородице и Светог Јована Богослова. Такође, сачуване су и Алексићеве иконе Архангел Михаило убија Сатану и Мучење Светих Кирика и Јулите, које су се налазиле у њиховој капели. Све сачуване иконе Стевана Алексића, рађене за манастир Бешеново, налазе се у Музеју Срема у Сремској Митровици, где чекају обнову манастира и повратак на место на којем су настале. Страдање које је Бешеново доживело током и након Другог светског рата осликава тек данашње стање манастира.

Када је почетком априла 1941. године, након распада Краљевине Југославије и почетка крвавог братоубилачког рата, манастир Бешеново постао склониште за мошти светих кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића, које су пренели монаси из Врдника и Јаска. Успели су само делимично, јер је 1942. године опљачкана манастирска ризница, укључујући ковчеге светитеља и све драгоцености у њима. Мошти су, разбацане по манастиру, спасене захваљујући професору Радиславу Грујићу који их је пребацио у Саборну цркву у Београду.

Иако тешко похарано и без братства, Бешеново је опстајало до 4. маја 1944. године када су га Немци, авионичким бомбама, практично срушили са земље.

Након рата, уместо обнове, мештани околних села су узели преосталу циглу и грађевински материјал. И поред надљудских напора игумана, нова држава није оставила ни земљишни минимум, чиме је манастир био осуђен на потпуни нестанак. Тек 2000. године, подигнута је дрвена капела са малим звоником. Да би оживео опустелу светињу, епископ сремки Василије 2012. године поверава обнову манастира Бешеново архимандриту Арсенију (Матићу). Током зиме 2014. године, пуних седамдесет година од рушења, монаси су се вратили у задужбину краља Драгутина.