"Родила сам дете у 37. години, боље да нисам, толико се кајем" - Исповест несрећне мајке

Имала је савршену фигуру, ни грама вишка. Негована коса, нокти, лепо сређена, мирисала је некако женствено. Са дивљењем сам гледала како мирно разговара са ћеркицом, објашњавајући јој стрпљиво како треба да се чува...

Нисам могла да скренем поглед са ње. Имам тридесет и пет година, пар килограма вишка, огуљени лак на ноктима, косу завезану у опуштен реп. Нисам се нашминкала, а не могу да се сетим да ли сам се јутрос истуширала... Ја пазим на двоје моје деце, два дечака која само што се нису попела на врх неког дрвета у парку. Немам снагу да им говорим "Сиђи! Повредићеш се - пази!" Ионако ме не би послушали. Осећам се немоћно, исцрпљено, уморно...

Поглед ми се несвесно лепи за њу. "Боже, зашто ја не могу да будем овако смирена мајка - мајка која не галами, која је скоцкана и која све држи под контролом," мислим се очајно... А онда се она окреће и хвата мој поглед.

Збуњено, као дете, почињем да муцам: "Извини, само сам помислила - свака ти част! Тако си смирена и дотерана, за разлику од мене коју је мајчинство претворило неку особу коју не познајем," кажем као из топа.

Насмеши се и седа поред мене на клупу. Уздише, загледана у девојчицу која се мирно љуља...

"Јесу оно твоја два дечака? Колико имају година?"

"Да, то су моји момци. Имају 6 и 8 година!"

"Значи да си имала око 27 година када си их родила?"

"Да," рекох збуњено.

"Видиш, ја сам моју Сару родила када сам имала 37 година! Моје прво дете! Сада имам 41 годину, а муж 50! Немам више деце и никад их и нећу имати, јер више не могу да рађам, а ни муж не жели! Сара је осуђена да буде јединче. Од ње се све очекује: да буде и син и ћерка, да добро учи и да буде спортиста, да слуша и да добро једе! Тако мало дете, а тако пуно очекивања. Једино је дете у нашој широј породици. Заова није хтела да се удаје, као ни мој брат. Тако да Сара неће имати браћу ни од тетке, ни од ујака.

Мој муж је у тим годинама у којим његови другари већ имају унуке са којима се повремено виђају и играју. Њему је Сара превише: превише је бучна, превише је весела, превише је живахна... Тачно некад имам осећај да му смета.

Чињеница је да се осећам промашено. Толико сам хтела Сару, а сада увиђам да сам јој учинила велику неправду.

Са мојим супругом сам дуго била у вези. Свадбу и рађање деце смо одлагали због факултета, па посла, па каријере... Тако да је њено рођење чекало мој 37. рођендан!

Испоставило се да сам своју младост, најбоље дане провела зарађујући новац, који на крају нећу понети "на онај свет". А оно што је најважније у животу, ставила сам на чекање.

Дете би требало да има младе родитеље. Тату који може да га подигне, а да не каже како га боли кичма или нешто друго. Маму која може да потрчи за њим, која има снаге и живаца. А када дете има двоје очигледно старијих родитеља, често га је срамота.

Мој највећи страх је да ће на крају моја Сара да остане сама и да ми нећемо бити ту када дипломира или када се уда. Да нећемо дочекати те године.

Да, стога се кајем што сам тако дуго чекала да је родим....," рекла ми је сетним гласом.

Седеле смо још мало и причале. Када сам видела да је касно "потерала" сам моје невољне дечаке кући. Из главе није излазила једна изрека: "Пази коме завидиш"...

Србија Данас/Курир Стил/Вања Миленковић/Пренела: Т.О.