Православље познаје СОЗЕРЦАВАЊЕ, да ли је то исто? Архимандрит Михаило открива СТАВ ЦРКВЕ према МЕДИТАЦИЈИ - ово нисмо очекивали!
И хришћанство познаје очишћење од страсти и мисли!
У последње време је код нас све више заступљена далекоисточна "духовност" која је код нас продрла преко јоге или New аге синкретистичких погледа на свет. Медитацију често представљају као не-религијску, личну методу самоспознаје, досезања хармоније, итд. Али зашто је она неспојива са православним хришћанством?
Српкиње, ПОМОЛИТЕ се БОГОРОДИЦИ сутра уз речи ове МОЛИТВЕ - У кући се не ради ништа, а овако ћете знати и каква нам јесен стиже
Уз ОВАЈ ОБИЧАЈ се испуњава СВАКА ЖЕЉА: Данас се обележава ПРАЗНИК ЧУДА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
Медитација је заснована на будистичком учењу досезања нирване. По будизму, смисао медитирања је одстрањивање било какве жеље и помисли. Не треба да мислимо или желимо ни лоше, ни добро, потребно је да смо сасвим празни. То је једини начин да прекинемо реинкарнацију, поновно рађање и досегнемо нирвану – непостојање. Живот је по себи лош, страдање и патња. Да бисмо зауставили агонију живота потребно је да немамо никакву жељу, мотив, склоност. Да немамо личност.
Ово се суштински коси са хришћанством које сваку личност сматра створеном по лику Божијем, а живот сматра добрим, Божијим даром. Срж саме хришћанске вере јесте победа живота над смрћу, победа постојања над непостојањем. Зато верујемо у Страдалог и Васкрслог Христа, зато је сво наше настојање усмерено ка Њему и вери у живот после смрти. (Зашто тај живот не може да буде реинкарнација неком другом приликом.)
Медитација постоји у сличним облицима и у другим религијама, као што је хиндуизам, и поменута њу ејџ идеологија, али је овакво, будистичко значење данас најзаступљеније.
Православно хришћанство познаје созерцавање, промишљање срцем. То није толико интелектуално прегнуће, колико прихватање Божијег Промисла, пребивање у Његовој близини. Особа искуствено доживљава и прихвата Божију љубав. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти. О томе је писао Свети Јован Лествичник, на томе се темељи исихастичка теологија.
Наравно, условно можемо назвати медитацијом и размишљање, у молитвеном духу, о Божијем плану за свет и нас лично.
Архимандрит Михаило Биковић је на питање једне забринуте вернице која је кренула пут медитације, а која је осетила да након сеансе нешто није у реду, овако одговорио:
- Медитације свих облика нису део црквеног живота и црква не признаје и осуђује такве ствари. Ваш осећај Вас не вара. Иза медитација увек стоји нешто скривено, а то скривено није Бог. Ако није Бог онда можете мислити ко стоји? Као да Црква нема пуноћу, већ јој треба неки додатак, нека допуна.
Она је додала да су сеансу водили Влада Лабат и Луција на Поповици на Фрушкој гори. Они су јој рекли да су у Цркви на Петроварадину насликали икону Фрушкогорске Богородице за коју кажу да ју је и Православна црква прихватила. Отац Михаило наставља:
- То је или прелест оних који воде људе у том правцу или намерно удаљавање људи од редовног црквеног живота. Ако знате о којој се медитацији ради, онда можемо и подробније око конкретних опасности те медитације. Треба то да исповедите. Том друштву ништа не говорите, али се извуците полако и неприметно.
