"Оделио сам се ОД ОЦА, коју СЛАВУ ДА СЛАВИМ?" Овако се КРСНО ИМЕ НАСЛЕЂУЈЕ у Србији, ево шта СИНОВИ никако НЕ СМЕЈУ да чине!
Свети архијерејски сабор је 1985. године донео једну одлуку која појашњава наследно право
Једна од главних одлика српског православља karakterističnna isključivo за наш народ је крсна слава. Слављење свеца заштитника је прастари обичај који је у традицији нашег народа присутан још од паганског доба.
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Прихватањем хришћанства овај обред добио је своје православно обличје и постао један од најважнијих обичаја којим се исказује поштовање и привржење свецу заштитнику.
Слава је успела да се одржи захваљујући јакој вери нашег народа која се темељи на чврстим породични везама, те је тако светковање свеца заштитника преношено са оца на сина. У модером добру многи верници су у недоумици шта да раде када се одвоје од своје породице - да ли да славе славу оца, неку другу или не треба да је славе уопше. Данас коначно разрешавамо ову дилему!
Почиње СЕЗОНА СЛАВА, пазите да не погрешите! Ево шта се дешава ако домаћин одлучи да послужи ПЕЧЕЊЕ уместо РИБЕ И ОБРНУТО!
"Жена у црном седела је поред мог, болничког кревета!" Исповест људи којима се УКАЗАЛА Света Петка, ово може да ЗНАЧИ ДВЕ СТВАРИ
Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу.
За разлику од већине обичаја који су заједнички за цео народ, свака породица одвојено слави свог свеца. (Наравно, има доста преклапања.) Свеца синови наслеђују од главе породице - обично оца. Ћерке наслеђују славу само ако остану у кући; удате жене обично славе мужевљеву славу.
Свака кућа има једну или две славе годишње (у зависности од свеца, јер некима су посвећена два дана). Ипак, само један је главни дан гозбе у част свеца заштитника (није обавезно исти од два дана за све породице); друго славље се назива "мала слава", преслава или послужица.
Неке породице прослављају још једног свеца, али у мањем обиму (на пример, када је жена једини потомак из своје матичне породице, да се слава дотичне породице не би изгубила).
Одлука Светог архијерејског сабора
Крсна слава се вековима у српском народу преноси са оца на сина и тако се, ето, сачувала до данас. Да би се тај обичај исправно спроводио, Свети архијерејски сабор је, 1985. године по препоруци протојереја Душана Колунџића донео и једну одлуку, која појашњава ту важну институцију.
Саборска одлука гласи: "Будући да је крсна слава празник 'Мале цркве', то јест породице, то и најмања породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља крсно име, без обзира на то што га отац слави у старом дому.
У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео “предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе, за савет и благослов".
Према Уставу СПЦ "Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво, црквено-законодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности".
Из ове одлуке је сасвим јасно да, ако отац преда сину крсну славу и син почне да је слави у свом стану, отац и даље наставља да слави крсну славу у старом дому.
Међутим, нема никакве препреке да једне године отац оде за славу код сина, а друге године син код оца, да заједно прославе своје крсно име. Сада су они обојица домаћини, могу одвојено, у својим кућама, да славе крсну славу, да позивају своје госте, а могу и један другоме да оду у госте.
- Крсно име није лична светковина, већ породична и она се преноси са оца на сина. Исто тако Крсно име није слава куће и имања, већ живе породице, Цркве у малом. То је одлука највише црквене власти и нико нема право да се заклања иза неких народних обичаја и да тиме омаловажава једну значајну светковину, коју, између свих хришћанских народа, има само Српски народ, каже отац Душан и закључује:
- Деца треба од својих очева да наслеђују Крсну славу, а ако сами родитељи не славе своје Крсно име по свим правилима Цркве, онда како ће деца заволети и прихватити Славу.
