Невиност сам изгубила у 13. години, он је имао 19 - БОЛЕСТ је била најмањи проблем, муке су уследиле касније...
Свака школа се плаћа.
Сви се спрдају са тинејџеркама, као, наши проблеми су смешни, безначајни... а бог зна, није уопште тако. Поготово за нас које "пропупимо" и заокруглимо се на време. Већ са 12 година, имала сам велике груди у које су дечаци буљили, а дуге ноге и коса су само доприносили томе да будем у центру пажње.
И признајем, пажња ми је пријала, и те како. Све главне фаце на Бановом брду (крај у Београду), облетале су око мене, и то средњошколци, сваки лепши од лепшег. Признајем, осећала сам се као риба у води у њиховом друштву. Ипак, како то бива, пажњу ми је привукао један који је увек деловао као да је предводник, којег остали слушају без поговора. Широка рамена, продорне очи, осмех што разоружава, прави алфа-мужјак (тај израз тада нисам знала).
Боже, како сам се моћно осећала поред њега, 6 година старијег. Ма, знала сам - то је момак са којим желим да изгубим невиност, можда и да се удам за њега, касније. Није ме занимало шта други мисле и говоре.
На мој 13. рођендан, одвезао ме је у шуму изнад Кошутњака, где и иначе иду парови који немају где другде. Била је топла мајска ноћ и то је био мој поклон њему, највреднији који сам тада имала. Наравно, да сам имала мозга као што га имам сад, ваљда би ми пало на памет да аутомобил није право место за тај предивни чин. Био је груб, и није ми било лепо. Све је трајало врло кратко, није ме чак ни пољубио после тога. Запалио је цигару, рекао ми да се навучем гаћице и одвезао ме кући.
Већ после неколико дана, оставио ме. Био је један од оних што скупљају "скалпове" девица. Била сам уништена. Хвалио се свима по крају, па сам доживела да ме, још девојчицу, називају к*рвом, после једном лошег секса, насталог из љубави.
Следећа три месеца са јако често мокрила, па је другарица, једина која ми је остала, рекла да одем на преглед. Дијагноза је гласила "гонореја", у народ кажу трипер. Већ је узело маха, инфекција се проширила и на мокраћне канале. Једва сам се излечила, имунитет ми је био уништен антибиотицима.
Ускоро сам кренула у средњу школу, а зао глас ме је и тамо пратио. Годинама ни у лудилу нисам хтела да имам дечка, плашећи се да ће ме искористити, као моја "прва љубав".
Време лечи све, па сам се на крају ипак срећно и удала, за човека који је био сушта супротност мојој "првој љубави". Због болести коју ми је он пренео, имала сам великих проблема са затрудњивањем, то су биле муке и цех за грешку из прошлости.
Сада сам срећна мајка и супруга, али не заборављам. Било је прерано, било је болно. Глупа клинка, шта ћеш. Па, памет у главу...