Трудите се, а ствари вам не иду од руке? Откријте како да промените живот из корена

Стан, плата, пријатељи који не замерају што испред њих није ролат са лососом, мушкарац коме је свеједно и да ли имате масну косу или не, двоје људи који се не виде, не чују, не разговарају – баш и није нека перспектива

Често чујем како се жене жале да, ма колико се трудиле, ствари им не иду баш од руке. Кажу да звуче као излизана плоча, жалећи се на нешто на шта се сви већ жале. Али, свакоме је његова мука највећа. Тако дођу до стања у коме траже помоћ. Живе устаљеним животом, у изнајмљеним или на кредит купљеним становима, са две плате и све мање заноса.

Тако су одлучили.

Споља гледано, има мало места за примедбе на то како живе. Имају пријатеље, стабилна занимања, децу која полако одлазе од куће. Људи им углавном долазе у посету, али се све своди на гледање досадног ТВ програма, грицкање нечега што припреме или купе и за шта имају све мање интересовања.

Раније им је било незамисливо да отворе кесицу нечега и послуже госте, а сада им је чак и то напор. Хватају себе како им више није непријатно да их виде без шминке или неопране косе. Није им важно ни какав веш носе. Да не морају да перу веш, не би знале ни какав веш он носи.

Оно што их погађа је неописиво велика туга да је, ваљда, тамо негде боље, да је тамо трава зеленија. Плаше се реакције околине ако изађу из те и такве везе после толиких година. Плаше се и своје реакције.

Наравно да не знам како је негде другде. Претпостављам, као и овде. Ствари онаквима какве су чине људи, а не места. Вероватно да и на рајским местима на свету има несрећних и незадовољних. Заправо, све ово је продукт нагомиланог незадовољства. Па, добро, а шта с тим? Стан, плата, пријатељи који не замерају што испред њих није ролат са лососом, мушкарац коме је свеједно и да ли имате масну косу или не, двоје људи који се не виде, не чују, не разговарају – баш и није нека перспектива. ОК, људи могу да живе и тако.

Колико их само има који живе и много горе. Питање је да ли неко жели да се придружи тој групи. Што се тиче реакције околине, зар је заиста важно шта ће његова стрина или ујна мислити о томе? Пријатељи виде у чему су партнери. И њих је ухватила инерција, а није лепо да се мешају.

Неки ће бити спремни да осуде једног од партнера, под условом да тај залупи врата, нарочито они са климавим везама и неатрактивним доњим вешом. Они други ће рећи да је било време, а треће једноставно неће бити брига. ТВ може да се гледа било где. Шта ће рећи партнер, не знам. Мислим да нико не зна. Можда ће му лакнути, а можда ће се пробудити.

Али, шта ће та незадовољна жена? Што се тиче деце, она порасту упркос својим родитељима. У преводу, то значи да деца не бирају где ће да се роде. Зависи од родитеља какав живот ће им пружити. Наравно, за децу је боље да живе у подстицајној средини где има љубави, разумевања, толеранције.

Нека деца живе у другим, много неповољнијим срединама, па опет израсту у сјајне људе. Нико нема гаранцију на то каква ће му бити деца. Имамо једино обавезу да им омогућимо максимум који ми сами можемо. Када се постави питање како је тамо негде, додајем – где је трава зеленија, заправо се поставља питање избора између онога што је познато и онога што није.

Незадовољство је очигледно, али да ли је тамо негде нешто што би могло бити задовољство? Где је онда решење? Сви знамо за појам компромиса, али нисам сигурна да заиста знамо шта значи компромис.

То значи да свако одустане од онога што му је мање важно због тога што је то оном другом важније. Даље, то значи редефинисање везе у тренутку када се ствари мењају, веза улази у нову животну фазу, деца полако одлазе, кућа је све празнија, партнери су један на један, а не искључиво у функцији родитеља.

Односи су се олењили, у њих се не инвестира више, нема заноса.

Пријатељи се, у сличној ситуацији, друже са истом лењошћу, инерцијом и подразумевањем. Једном код једних, други пут код других, па тако у круг. У пријатељства се, такође, све мање инвестира. Дакле, пошто није басна и нема наравоученије, предлог је да свако крене од себе, својих незадовољстава, жеља, страхова и схвати да трава нигде није зеленија.

Можда изгледа тако, али где год да кренемо са товаром незадовољства, макар на острво Тонгу, све је сувише близу. Сасвим је довољно зелена и овде, али тражи негу.

Нега буквално подразумева инвестицију са обе стране, пре свега емоционалну. Остале дођу саме од себе.То је одговор на оваква питања.