Исповест бесне жене: "КУВАМ, ПЕРЕМ И ПЕГЛАМ! ДОСТА ЈЕ" - Шокираћете се када видите где је завршила
Оне знају да промене гумицу на славини, пловак у WC казанчету, отпуше каду, окрече собу, добро, једну, не баш цео стан. А онда одлуче да је доста ове улоге у трагикомедији која се зове њихов живот
Ово није текст који говори о оправданој потреби за родном равноправношћу. То смо ваљда већ остварили. Или нисмо? Али, да се вратим на започето.
Познајемо сви оне жене које могу све: да носе намирнице за недељу дана из самопослуге не користећи колица, као да су колица знак слабости, него једноставно тако што ће торбу (ово је у овом случају деминутив, јер је то торбетина) „набацити на раме”. Тако им је једна рука слободна да саме отворе капију и врата од стана. При томе не користе ни лифт у згради него степенице, јер им је то једина теретана за коју имају времена. Понекад тако личе на оне жене из неких удаљених племена које терет носе на глави. Жене су врло маштовите када је потребно да се нешто уради. То су оне жене које, улазећи у кућу, као хоботница са осам кракова, одлажу купљено где треба, склањају посуђе од претходних оброка пошто су укућани врло заузете особе, пале обе машине, скупљају веш, укључују пеглу и слушају, не, добро сте прочитали, слушају, а не гледају, омиљену серију. Потом сервирају вечеру тим премореним укућанима, ручак за сутра је чудом типа „сточићу постави се” већ спреман и док дланом о длан, прошла поноћ.
Од бундеве не бива кочија
Е, ту је квака. Од бундеве не бива кочија, од мишева не бивају пажеви, од Пепељуге не бива будућа принцеза, а од принца ни трага ни гласа. Нема чак ни новог пара обуће.
