BUŠ, OBAMA, TRAMP: Imena se menjaju, ali politika SAD ostaje ista jer se PREDSEDNIK NIŠTA NE PITA!
Mnogi predsednici SAD prekršili su svoja predizborna obećanja po pitanju spoljne politike, što i ne čudi jer im je zakonom odavno zabranjeno da sami odlučuju od spoljnopolitičkim sporazumima
U svetu je opšte poznato kako je spoljna politika deo politike koji se najmanje menja promenom vladajućih administracija. Ako se događaju, velike promene zbivaju se u obrazovanju, zdravstvu, poreskoj politici, ali spoljnopolitička agenda ostaje najmanje taknuta. Najbolji primer kontinuiteta spoljne politike, bez obzira ko je na vlasti jesu Sjedinjene Američke Države. One su najbolji primer kako predsednici krše svoja izborna spoljnopolitička obećanja, pa tako od izolacionista postaju intervencionisti.
PRITISAK SVE JAČI: SAD i EU traže da Makedonija BEZ ODLAGANJA formira vladu!
NOVO UPOZORENJE iz Severne Koreje: Pretvorićemo SAD u PEPEO!
Na primer, Vudro Vilson je 1916. obećao da Amerika neće intervenisati u Velikom ratu pa je sledeće godine ipak intervenisala. Premda je Dvajt Ajzenhauer bio zagovornik slobode odlučivanja predsednika u međunarodnim odnosima, za vreme njegovog predsednikovanja smanjena je mogućnost prvog čoveka SAD da sklapa spoljnopolitičke sporazume. Iako je Demokratska stranka bila protiv Vijetnamskog rata, a Lindon Džonson je obećao da neće prošiti američku intervenciju, već je lično zajedno sa svojom strankom snažno Ameriku uključio u najsramotniju spoljnopolitičku avanturu 20. veka.
Demokrate ratuju zbog "demokratije" a Republikanci zbog "nacionalnih interesa" ili "javnih finansija"
U novijoj istoriji i sadašnjosti događaju se iste stvari pa se može povući linija Buš-Obama-Tramp i videti da trojica predsednika, koji na prvi pogled imaju malo toga zajedničkog, vode jednu te istu spoljnu politiku - politiku američke supremacije. Zanimljivo je da su sva trojica obećavali svojevrsno povlačenje iz sveta, a dogodio se upravo suprotno i pojačavao američki intervencionizam.
Očigledno se smatra da američki liberali imaju pacifističko gledište na intervencionizam dok konzervativci imaju odobravajuće gledište, ali kako stvarnost pokazuje to često nije tako. I jedni i drugi mogu pronaći ideološka opravdanja za uključivanje u konflikte ili njihovo izbegavanje. Demokrate mogu intervenirati pozivajući se na zaštitu demokratije i ljudskih prava dok Republikanci mogu opravdati intervenciju zbog zaštite nacionalnih interesa ili javnih finansija.
Džordž Buš je dobio izbore delom zahvaljujući činjenici što je zagovarao manji broj intervencija u svetu uključujući povlačenje s Balkana, kako bi se posvetio američkim problemima. Ali dogodio se teroristički napad od 11. septembra, "Rat protiv terora" koji se najbolje otelotvorio u američkim intervencijama u Avganistanu i Iraku, ali i u drastičnom povećanju vladine kontrole nad američkim državljanima. Amerika se upetljala u bliskoistočni čvor koji je crpeo ogromna finansijska sredstva, a kraj se nije nazirao.
I obama ratovao bez odobrenja Kongresa
Barak Obama je 2008. u velikoj meri pobedio na izborima zato što se protivio ratu u Iraku, te je obećao izbeći "glupe ratove", te se obavezao da će tražiti međunarodna partnerstva. Kao predsednik, Obama je bio kritikovan i od levice i desnice, jer je slabo završavao američke ratove na Bliskom istoku. Štaviše, povećao je broj napada bespilotnim letelicama i sve više koristio specijalne operacije - često bez odobrenja Kongresa. Obama je 2011. naredio napade na Libiju koji su dokrajčili Gadafijev režim, ali zato su Libiju pretvorili u permanentni haos jednako kao u Iraku i Avganistanu.
Obama je američke kopnene i vazdušne snage ograničenih razmera koristio ne samo u Iraku i Avganistanu, već i u Libiji, Siriji, Somaliji i Jemenu što je učinilo SAD dežurnim sudijom tih ratova, što mnogi obični Amerikanci ne znaju. Vašington je podržao Arapsko proleće u onim zemljama gde su na vlasti bili antiamerički režimi, što je dodatno rasplamsalo haos na Levantu. Američki odnosi s Rusijom i Kinom su pali na dno, a i odnosi s Evropskom unijom značajno su se narušili. I to je sve bilo u vreme slatkorečivog Obame.
Tramp samo nastavlja tamo gde su Buš i Obama stali
Iako je Donald Trump bio kandidat Republikanske stranke na izborima, trijumfirao je zato što je koristio spoljnopolitičku agendu oličenu u sloganu "America first" (Prvo Amerika). "Amerika na prvom mestu" - označava spoljnu politiku u kojoj je naglašen američki nacionalizam izolacionističkog karaktera. Mir, uništenje radikalnih islamista, obnova oružanih snaga i preferiranje diplomatije u srži su takve politike. Na papiru, naravno. U praksi se pokazuje kako Trumpova spoljna politika nastavlja tamo gde su stali Buš i Obama.
Iako se Tramp zakleo da konflikti na Bliskom istoku crpe moć Amerike i da ih treba završiti, on je nastavio da ih produbljuje. U Jemenu je povećan broj američkih napada kako bi se dobilo "bolje obaveštajne podatke'" Predsednikovi savetnici zagovaraju još jači američki angažman u Jemenu i Somaliji. U Iraku su američke operacije postale još smrtonosnije, pa je tako serija vazdušnih napada u Mosulu ubila oko 200 civila. To je jedanko broju smrti za vreme vrhunca rata u Iraku. Eksperti zaključuju kako Trampova administracija oslobađa vojsku od ionako olabavljenih pravila ratovanja na Bliskom istoku.
Nastavljena politika američke čizme i oružja
13. aprila američka vojska izbacila je "majku svih bombi" (najjaču konvencionalnu bombu u američkom arsenalu) na položaje ISIS-a u Avganistanu, pritom ubivši zasigurno mnogo, civila iako brojka još nije poznata. To se nisu usudili učiniti Trampovi prethodnici, ali je taj čin logičan nastavak iste politike. 7. aprila je bombardovana Sirija čime je Tramp pokazao da će koristiti silu kako bi osigurao "promenu režima", čime je izneverio obećanja da neće biti "svetski policajac", već samo predsednik SAD-a. Isto je i s Korejskim poluostrvom. Za vreme kampanje Tramp je naglašavao sklonost da će da pregovara s vlastima u Pjongjangu. Međutim, kad je došao na vlast najavio je da je spreman da koristi nuklearni napad ili ubistvo Kim Džong Una kako bi se taj režim smenio. Američka podrška antivladinim protestima u Srbiji i Makedoniji pokazuje kako Trampova administracija nije zadovoljna putevima tamošnjih vlasti koje žele imati dobre odnose i s Rusijom. Svi ti potezi Trampa kvalifikuju kao još jednog neokonzervativca.
Iako je Tramp u ponedeljak 17. aprilu na Tviteru kritikovao Obamu da je njegovih prvih 90 dana otkrilo totalni neuspeh poslednjih osam godina spoljne politike, stvarnost je drugačija. Prvih 90-ak Trampovih dana najavljuje da se će se politika zadnjih, ne samo osam već šesnaest godina, nastaviti. Usprkos obećanjima i najavama o velikim promenama u svetu, Trampova spoljna politika je mešavina Bušove i Obamine. Bušove po formi - Tramp se ne suzdržava od stalnog korišćenja američke čizme i oružja, a Obamine po sadržaju - svi ciljevi Obamine politike i dalje se sprovode: nastavak haosa na Bliskom istoku, izuzetno loši odnosi s Rusijom, Kinom, ali i Evropskom unijom, sukob s levičarskim vladama Latinske Amerike i potpora rigidnim desničarima u Novom svetu.
Tramp je obećavao da bi mogao postati moderni Ronald Reagan koji bi doveo Ameriku do vraćanja ugleda i moći u svetu, ali ako se ovako nastavi pre bi mogao postati "američki Gorbačov" sa svim neželjenim posledicama.
